Psi rata i pokusni kunići

Psi rata i pokusni kunići

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email
Share on pinterest

Dok svet svakim danom tone u krv i očaj, dok smo u sve dubljem beznađu i bespomoćno posmatramo kako nam civilizacijske vrednosti postaju opravdanje za genocid, utopija je samo dalek ideal. MI3 nije strip o lepšim vremenima. Čak ni o boljim načinima ratovanja. MI3 je strip u kome, ukoliko zamenimo životinjske likove ljudskim, dobijamo stvarnu sliku sveta koji nas okružuje. Izdanje Darkwooda donosi sve tri sveske MI3 u tvrdokoričenom integralnom izdanju sa propratnim materijalom

To čak nije ni nova ideja. Kako god posmatrali Morisonov i Kvajtlijev MI3, kroz bilo koju vizuru ili ugao posmatranja, dobijamo isto sranje u kome neprestano živimo, a većina nas i (jedva) preživljava. Čovek je biće koje neprestano ratuje. Ratovali smo sa svim i svakim ko bi nam došao na domet strele, puške ili od skora infra-mega-ultra-nišan. Neki istoričari ili sociolozi kažu da nas rat definiše, da podstiče tehnološki i ekonomski razvoj, migracije i razmenu. Doduše, stručnjaci bi svašta rekli da opravdaju ono što ne mogu da izmene.

MI3 nam predstavlja svet gde se tri kidnapovane životinje, pas, mačka i zec, pod kodnim imenom MI3 koriste za eksperimentisanje za neke buduće ratove gde bi se sudbina država svela na sukob tih animalnih ratnika. Pritom, MI3 je vojska tokom eksperimenata nonšalantno koristila za rekreativno uklanjanje kriminalaca i državnih neprijatelja. 

Kao što je sudbina svih eksperimenata, i MI3 sledi okončanje, dekomisija, odnosno eutanazija, koju sprečava jedan od voditelja programa, doktorka Rozen, suočena sa nemogućnošću da savlada sopstveni porodični gubitak. MI3 se nalazi na slobodi, ukoliko se njihovo stanje može tako opisati, i ostatak stripa opisuje njihov pokušaj da pronađu svoj dom ili prosto mesto gde pripadaju.

Jedan od osnovnih gradivnih elemenata ovog stripa je i crtež Frenka Kvajtlija, koji ovde pokazuje izuzetan talenat. Svoju kulminaciju će doživeti, naravno, s All Star Superman, koji je opet rađen po scenariju Granta Morisona, ali i MI3 se svakako može svrstati u jedan od njegovih snažnijih radova. Od posebnog su značaja sekvence borbi MI3 sa ljudima, gde je veoma interesantno idejno rešenje autora da prikažu vremensku i prostornu percepciju ovih augmentovanih životinja. Čitalac zaista ima doživljaj da MI3 vreme vide usporeno dok je prostor iscepkan na pojedine segmente kroz koje se kreću trodimenzionalno okomito.

Postoje dva načina da sagledamo osnovnu ideju MI3, i oba zavise isključivo od naše percepcije glavnih protagonista – psa, mačke i zeca. Nema sumnje da je Morison kao osnovnu misao uzeo ideju da oslika užas vojnih eksperimenata nad životinjama, budućnost ili sadašnjost u kojoj nedužna bića preuzimaju ulogu egzekutora, saborca i topovskog mesa u imaginarnim ratovima. Ta stvarnost, zapravo,  nije toliko daleka koliko ni nerealna. Danas, kao ni u antici, srednjem ili novom veku, čovek nije imao puno moralnih ograda da koristi bića koja niti mogu niti umeju da dignu glas protiv tuđih sukoba. Hanibal je svojevremeno koristio ćupove sa otrovnim zmijama koje je bacao na palube neprijateljskih brodova. Da ne pominjemo slonove koje su obilato koristili monarsi još u sukobima sa Rimom. 

Konj je najdraža žrtva rata još od Hiksa i drevnog Egipta, konkretno Drugog međuperioda i Novog carstva. Vremenom su se ljudi dosetili pa su ih nagrđivali sve kompleksnijim i masivnijim kreacijama, pa sve do srednjovekovnog okivanja celih konja u metalne oklope, u čemu prednjače turski oklopi sa kraja 15. i početka 16. veka. Lako je modernom čoveku da stvori određeni empatiju ka tim napaćenim životinjama, ali to ne sprečava isto tako moderne naučnike i vojne glavešine da koriste životinje za medicinske i vojne eksperimente. U. S. Navy Marine Mammal Program i dan danas postoji, i usmeren je ka korišćenju morskih sisara u vojne svrhe, posebno delfina i morskih lavova. 

Već su postignuti značajni pomaci u daljinskom upravljanju i komuniciranju sa životinjama, a sve u svrhu detekcije podvodnih mina, izviđanja, infiltracije i sabotaže. Međutim, u apsurdu svakako prednjači vojni program iz Drugog svetskog rata usmeren ka korišćenju slepih miševa u bombardovanju ciljeva i položaja. Slepi miševi bi bili bacani iz aviona a svaki bi nosio bombu tešku 17 grama. Ingeniozni tvorci ovog programa su, naravno, Amerikanci, a oružje je bilo namenjeno napadima na položaje Japana. Slepe miševe je spasila atomska bomba i kraj rata.

Drugi način da posmatramo MI3 je daleko više zabrinjavajuć – iako nemam ništa protiv životinja. Da li je zapravo nužno da ovi kibernetički vojnici budu životinje? Ako odemo korak dalje od osnovne Morisonove ideje i zanemarimo rasu, i u ove monstruozne kreacije smestimo ljudska bića, poenta celokupne priče se bitnije ne menja. I dalje pred sobom imamo tri otrgnuta života koja pred eliminacijom beže ka sigurnosti i maglovitoj ideji doma. Maglovitoj u izmučenim glavama koje su izgubile svaki pojam ljudskosti i pripadnosti. Koliko izgubljenih veterana luta ne samo američkim već ulicama svih svetskih metropola, živeći od tuđe milostinje. Koliko još samo formalno preživelih ratnika besciljno luta mrtvih pogleda i klizi kroz pukotine društva. Koliko ljudi preskačemo svaki dan kunući nad njihovim mirisom ili prosto prisutnošću, jer ih je neko poslao u klanicu koja nije bila njihova niti za njih. U koliko očiju se može očitati lament nad užasima kojima su prisustvovali. Da li je vagabund koji pronalazi psa i mačku u stripu, jedini koji im pruža civilizovan tretman i ljudsko lice, jedan od njih? Da li je njegova uloga da nam skrene pažnju ko su i šta su zapravo glavni protagonisti? I koliko tih duša je bilo izloženo eksperimentima da bi se lakše ocrtala njihova primalna životinjska priroda, koja bi bila upotrebljena na bojnom polju bez obzira na posledice. 

Vijetnamski rat je u tome vidno prednjačio, toliko znamo više iz pobune te generacije nego iz otvorenosti društva u kome živimo, pa tako imamo primere eksperimenata nad snom, drogama koje podstiču agresivnost, šok terapija i drugih krvavih rituala. Ali, Vijetnam je prosto bio takav, dosta je ljudi tu “puklo” prosto iz situacionih razloga, pa se određen broj neuspelih eksperimenata može provući uz njih. Ako zagrebemo dublje, Drugi svetski rat pruža još veći broj malih užasa, i to bez potezanja Mengelea, logora, vivisekcija i inovativnih potapanja ljudi u ledenu vodu.

Dakle, ljudska lica ili pas, mačka i zec – svejedno je. Imamo tri vojna eksperimenta, svedena na prostu animalnu svest, lišene moralnih i civilizacijskih ograda. Tek predstojeća dekomisija kod njih budi elementarnu svest, izgubljenu u silovanim neuronima, ka begu u sigurnost. I stvarno, jedina sigurnost koja ih čeka je puko preživljavanje na ulici, i to se može još smatrati srećom.

Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović, rođen 1977. godine u Beogradu, diplomirao arheologiju na Filozofskom fakultetu 2003. godine. Saradnik je beogradskog nedeljnika „Vreme“ gde redovno objavljuje tekstove o stripu i strip-kulturi. Dugi niz godina radi kao terapeut sa osobama sa ometenošću, posebno sa autističnim osobama, autor i koautor je brojnih inkluzivnih i terapijskih programa rehabilitacije. Član je ICOM-a. Autor je bloga za promociju, kritiku i istoriju stripa KAIŠEVI.

Pročitajte još na blogu

Homunculus

Opet, nalazim se pred zadatkom opisivanja nove mange koja mi je zaokupirala pažnju – još jednog bisera sa Dalekog Istoka, Zemlje izlazećeg sunca, strogih društvenih struktura i ogromnog vala individualnosti

Pročitajte dalje »

Velika moć malog Šninkela

Na svetu zvanom Daar, vekovima besni borba između armija troje besmrtnika, a najgore u toj zbrci, po prirodi stvari prolaze najslabiji – simpatična, patuljasta stvorenja, Šninkeli. Ali nakon jedne od

Pročitajte dalje »

KORPA

close