Nezaustavljivi pad u crnilo

Blast – Mani Larsene

Put koji prelazimo dok čitamo ovaj strip je ono što nas očarava u svojoj bizarnosti, a ujedno učimo važnu lekciju o tome da mi zapravo ne znamo ništa o ljudima pored kojih prolazimo na ulici. I oni ne znaju ništa o nama. Sami smo i ne poznajemo nikoga osim sebe. Sve dok ne otkrijemo da ni sebe ne poznajemo onoliko koliko bismo želeli

Emanuel Mani Larsene je bez zadrške i omaške jedan od najversatilnijih umetnika novog francuskog talasa stripa. Ujedno je i jedan od popularnijih na našim prostorima u zadnjih nekoliko godina procvata strip izdavaštva. U tome svakako puno toga dugujemo izdavačkoj kući Fibra, koja je Svagdanjom borbom (Le combat ordinaire, Dargaud 2003–2008) učinila ovog autora široko dostupnim inovativnim materijalom za ljubitelje devete umetnosti kod nas. Larsene je odjednom 2007. godine, izlaskom prvog albuma Fibre, postao noseće ime za novi francuski talas za šire čitalačke mase; sinonim za ovaj sasvim svež dah strip umetnosti koji se već deceniju vijao frankofonim područjem. Daleko od toga da je on začetnik ove neformalne grupacije umetnika, ali svakako jedan od najplodotvornijih i najcenjenijih. Taj novi francuski talas je, ponikao je 1990. godine osnivanjem izdavačke kuće L’Association, koja je dala šansu novim mladim neafirmisanim autorima da plasiraju svoja autorska dela, ali o tome je već bilo reči u tekstu o Rabinovom mačku Žoana Sfara.

Mani Larsene se etablirao kao značajan i perspektivan strip umetnik već svojim prvim delima iz 1996. godine Soyons fous i 30 millions d’imbecilés: Encyclopédie à poils et à vapeur, da bi do danas bio autor ili koautor na više od 60 stripova. Zaista impresivan broj za autora koji stvara nepunih 20 godina. Prvi radovi su mu objavljeni zapravo već 1994. godine, u magazinu Fluide Glacial, a tome prethode brojne ilustracije iz rok časopisa, ali se početak profesionalne karijere strip autora vezuje za već pomenuta ostvarenja. Usledili su brojni projekti sa znamenitim imenima novog francuskog talasa, među kojima se ističe njegov rad na Tvrđi (Donjon) sa Luisom Trondhajmom, a počev od 2000. godine skoro isključivo se vezuje za prestižnu izdavačku kuću Dargaud.

Na našim prostorima, nakon velikog uspeha sa Svagdanjom borbom, zavladalo je veliko interesovanje za rad ovog umetnika. Usledile su brojne publikacije, kako Fibre tako i beogradskog Darkwooda. Povratak zemlji po scenariju Žan-Iva Ferija (Darkwood i Fibra 2013), Kosmonauti budućnosti  sa Luisom Trondhajmom (Darkwood 2013, Astronauti budućnosti – Fibra 2013), Rokamboleska Sigmunda Frojda: Pasji život (Darkwood 2014), su naslovi koje čitaoci sa naših prostora mogu da nabave od ovog autora. Ono što je zajednički činilac svih stripova koje smo imali prilike da vidimo od Manija Larsenea je to što je reč uglavnom o makar delimično vedrim ostvarenjima, svežeg i skoro karikaturalnog stila, koja se ipak dotiču i ozbiljnijih segmenata. Naime, kao što se već u Svagdanjoj borbi može videti, Larsene oslikava priču koja kreće u vedrom maniru, sa velikom dozom humora i satire u odnosu prema likovima, čak i prema autorovom alter egu iz stripa, da bi se u pojedinim segmentima ton okretao u potpunosti prema raslojavanju ka patološkim osobinama junaka koje vrebaju ispod površine. Tako glavni junak ima napade panike i anksioznosti i prolazi kroz stvaralačku krizu koja polako guta njegov život.

Ubrzo saznajemo da je ovaj vid naracije veoma osoben za Larsenea, odnosno da vremenom postaje sve veći majstor implementiranja emocionalno teskobnih elemenata u sve svoje stripove, a posebno one gde je kompletan autor. Čak i veseli i šaljivi Povratak zemlji nosi naznake ovog manira, pa makar i u satiričnom tonu.

Ali, i Larsene polako menja tok svog stvaralaštva. Nalazi svoj izduvni ventil 2009. godine, i sav tinjajući očaj sliva u njega, stvarajući subjektivno najmoćniji medijum za ultimativni vid depresije i emotivnog ponora. Tako nastaje četvorotomni Blast. Larsene je Blast stvarao u periodu od 2009. do 2014. godine, da bi Fibra izdala sve četiri knjige od 2011. do 2015, i možemo samo probati da izbegnemo panegirike ovoj izdavačkoj kući za izdavanje jednog od najvećih ostvarenja devete umetnosti. Jer, Blast je upravo to – veliko delo i (opet subjektivno) kruna dosadašnje karijere Manija Larsenea.

Larsene u Blastu odbacuje masku humora i celokupan opus sabija u gnusnim talasima čitaocu u lice. Ako možemo da se okoristimo rečima vlasnika Fibre Marka Šunjića, Blast je “šaka u stomak, pa tako četiri puta”. I u tome je lepota ovog stripa, jer odlika umetnosti je da nas ponekad i prodrma. Da nas protrese i išamara. Da nas i šokira kada je potrebno. Jer to je svet, a on veoma često nije šaren i veseo.

Narativ Blasta kreće kao saslušanje okrivljenog u policijskoj stanici. Čitalac je od samog početka tako stavljen pred saznanje da je glavni junak stripa, groteskno debeo Polza Mancini, uhapšen i okrivljen za zločin. Čak se nagoveštava i koji je zločin u pitanju. I tako, ceo narativ, ili makar veći njegov deo bez scena na saslušanju i epilogu, je Polzina retrospektiva događaja koji su vodili od smrti njegovog oca pa do hapšenja, a reč je o periodu koji obuhvata okvirno dve godine. I pored činjenice da su čitaocu pokazane sve karte, Larsene nas veoma lako uljuljka u naraciju do te mere da se polako opuštamo i čak osećamo simpatije prema glavnom junaku, koji i pored prvog odbojnog utiska pokazuje veoma visok stepen inteligencije i zanimljivog razmišljanja. Polza pripoveda kako je, nakon smrti svog oca, napustio svoj dotadšnji život i upustio se u lutanje prirodom, šumama, daleko od civilizacije, i prepustio se alkoholu (a vremenom i drugim opijatima) u potrazi za blastovima – kako naziva trenutke kada pod uticajem opijata, alkohola, stresa ili opasnosti oseća kao da lebdi, halucinira i vidi moaije sa Uskršnjih ostrva. 

Polza polako otkriva pojedinosti svoje dvogodišnje samoizopštenosti iz ljudskog društva, uz povremene osvrte na život pre smrti oca, i pritom vidimo kako njegov um zajedno sa životom polako tone u crnilo, dok se teški, neprijatni i mučni detalji nižu jedan za drugim. Polako se otkriva da emotivni ožiljci Polze Mancinija sežu daleko dublje od događaja iz ove četiri knjige, i pred sobom imamo život pun mržnje prema sebi i okolini, kao i čitav niz duševnih oboljenja koje su tinjale ispod površine. 

Dve godine otpadništva, sa svim posledicama takve životne odluke, koje ostavljaju duboke ožiljke na glavnom junaku, a usput i na čitaocu koji često biva prinuđen da nakratko odloži knjigu sabere utiske. A opet, celokupna naracija je zapravo iz ugla samog Polze; njegovo subjektivno viđenje života koji je vodio pre i posle smrti oca. Čitalac ne dobija pravu sliku događaja nego samo jednu interpretaciju, i to onu očigledno poremećenog čoveka, a to je lekcija koja se skupo plati na kraju stripa.

Sa grafičke strane strip je podjednako impresivan. Larsene je strip radio u crno-beloj tehnici sa korišćenjem laviranog tuša. Prenaglašenost u fizionomijama lica, sa karakterističnim nosevima kod većine likova, je odlika autorovog stila, dok su scene prirode i gradova urađene sa još naglašenijom realističnošću i veoma često su opčinjavajuće prijatne za oko. Larsene je u pojedinim segmentima stripa koristio i ekspresionizam, koji se savršeno uklapa u ton naracije naglašavajući posebno stresne momente. 

Jedini kolorni elementi stripa su ciljano najupečatljiviji po svom značaju za radnju. Reč je o posebno stresnim ili emotivno razarajućim trenucima za Polzu, što je još jedan u nizu tragova koje Larsene ostavlja vodeći radnju ka raspletu. Blastovi koje doživljava Polza su bez izuzetka rađeni u koloru, i reč je zapravo o dečijim crtežima autorove dece. Pored blastova, kolor se može videti u nekoliko ikoničkih momenata, poput prisećanja epizode sa ocem, slika koje je Polza otkrio u kući umetnika koji se obesio, kao i bizarnih kolaža koje su radili Polza i njegov prijatelj iz ludnice.

Teško je opisati dubinu crnila u koje nas Larsene gura idući ka kraju četvrte knjige Nadajmo se da se budisti varaju, a da se ne otkriju spojleri u epilogu stripa. Ali sâm rasplet i značaj pojedinih segmenta stripa sami po sebi i nisu cilj ovog četvorotomnog udarca u stomak. Put koji prelazimo dok čitamo ovaj strip je ono što nas očarava u svojoj bizarnosti, a ujedno učimo važnu lekciju o tome da mi zapravo ne znamo ništa o ljudima pored kojih prolazimo na ulici. I oni ne znaju ništa o nama. Sami smo i ne poznajemo nikoga osim sebe. Sve dok ne otkrijemo da ni sebe ne poznajemo onoliko koliko bismo želeli.