Lokot i ključ (Darkwood 2013–2016)

Lokot i ključ (Darkwood 2013–2016)

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email
Share on pinterest

Šapati iz tame

U Providensu, glavnom gradu američke savezne države Roud Ajlend, ispod nadgrobne ploče na kojoj piše Ja sam Providens (Ja sam proviđenje), počiva Hauard Filips Lavkraft. Kao jedan od ikona horora i utemeljivača žanra, za Lavkrafta je strava bila onostrana, skrivena ispod proteklih eona i usnulo čeka na buđenje. Ciklusi u kojima srećemo panteon drevnih boanstava poput Ktulua, Joga Sotota, Dagona ili Šub Nigurata skoro čitav vek pobuđuju stravu i bezbrojne pokušaje da se slični motivi prenesu na nove priče, pa time i naraštaje. Američki pisac Džo Hil je svojim direktnim omažima Lavkraftu, kao i čitavim vrelom inspiracije, kroz serijal Lokot i ključ uspeo da na trenutak u stripovskom svetu oživi mali delić strave najpoznatijeg sina Providensa.

Džo Hil je, zapravo, sin majstora horora Stivena Kinga. Rođen je 4. juna 1972. godine u gradu Bangoru u američkoj saveznoj državi Mejn pod krsnim imenom Džozef Hilstrom King. Za delimičnu promenu identiteta, i svu famu oko toga koja je usledila, odlučio se na samom početku svoje karijere 1997. godine, u želji da izgradi spisateljsku karijeru koja neće biti zasenjena ili poduprta slavom svog oca. S obzirom na to da je ime dobio po čuvenom pesniku i aktivisti za prava radničke klase sa početka 20. veka, koji je takođe bio poznat pod pseudonimom Džo Hil, mladi potomak Kingovih se lako odlučio na formu svog spisateljskog imena. Misterija, ukoliko se tako može nazvati, o poreklu Džoa Hila, je razrešena tek 2007. godine, nakon što je sam javno potvrdio da je sin Stivena Kinga. O tome se spekulisalo dve godine unazad, nakon što je ostvario solidan uspeh sa svojom zbirkom horor priča 20th Century Ghosts, za koju je dobio prestižnu nagradu “Bram Stoker”. Godinu dana nakon ovog otkrovenja, koje i nema puno veze sa njegovim statusom i kvalitetom pisca, Džo Hil je sa crtačem Gabrijelom Rodrigezom pokrenuo serijal Lokot i ključ (Locke & Key) pod pokroviteljstvom izdavačke kuće IDW. Nakon 37 brojeva saga o porodici Lokot i ključevima je okončana 2013. godine, i celokupni opus je objedinjen u šest knjiga. Beogradska izdavačka kuća Darkwood je početkom 2016. godine objavila poslednju od šest knjiga, čime je serijal Lokot i ključ konačno zaokružen i na srpskom jeziku. Knjige serijala Lokot i ključ kod domaćeg izdavača nose nazive Dobrodošli u Lavkraft, Glavolomke, Kruna senki, Ključevi od kraljevstva, Tempiranje i Alfa i Omega, i preveo ih je na srpski jezik Marko Šelić – Marčelo, vrsni poznavalac i ljubitelj devete umetnosti, pre svega Dilana Doga. A posao nije bio lak, posebno kada se ima u vidu da jezičke igrarije Džoa Hila počinju od naslova.

Veoma brzo nakon pokretanja serijala, dok se kraj još nije nazirao, počele su spekulacije o ekranizaciji Lokota i ključa. Međutim, još nije došlo do takvog obrta. Još 2010. godine je navođeno da je 20th Century Fox počeo sa snimanjem pilota za seriju baziranu na serijalu, nakon što su prava prešla sa Dimension Films na njih, pa se čak i Stiven Spilberg uključio u projekat, da bi stvar veoma brzo podbacila. Nije se odmaklo dalje od pilota, projekat je odbačen od strane Foxa, a na trenutak se pominjalo i ime MTV, na strepnju svih fanova serijala.

Cela stvar je prebačena na bojište velikog platna, kada je Universal na ComiConu 2014 najavio da će serijal Lokot i ključ biti pretočen u filmsku trilogiju. Do toga, naravno, nije došlo, i ceo projekat je otpisan. Džo Hil odnedavno ponovo pominje ekranizaciju u vidu serije, u čiju bi se produkciju i on lično uključio. U međuvremenu, pored priča i romana koje neumorno crpi iz sebe, Džo Hil se ne oprašta od medija stripa. U toku ove godine je za IDW pokrenuo novi serijal, Tales from the Darkside, pri čemu se vratio oprobanom receptu saradnje sa Gabrijelom Rodrigezom.

A šta je diglo toliku prašinu kada je reč o serijalu Lokot i ključ? Pre svega – želja da dočekamo objašnjenje. Priča počinje skoro pa kingovskom recepturom, pa u nekom rukom i horor klišeom. Porodica Lokot iz San Franciska biva pogođena tragedijom gubitka pater familias u krvavom, naizgled nasumičnom zločinu dva psihotična tinejdžera, kakvi svako-malo pune novinske stupce. Ostatak porodice – majka sa troje dece – se nakon sahrane sele iz San Franciska u staru porodičnu kuću (skoro pa zamak) u gradiću Lavkraft u Masačusetsu. Ispostaviće se da kuća, koja sticajem okolnosti ima i ime – Kuća ključeva, krije brojne tajne, pre svega u vidu neobičnih i veoma moćnih ključeva od kojih svaki ima svoju namenu, izgled i ograničenja. Ključeve, kao i sve natprirodne stvari vezane za njih vide samo najmlađi Lokoti, dok su majka i stric naizgled slepi za sve događaje. Međutim, Kuća ključeva krije još nešto – udaljeni šapat iz starog bunara koji doziva najmlađeg Lokota.

Skoro šablonski početak jedne horor priče koji na najdirektniji mogući način evocira Lavkraftovo ime u nazivu grada može na prvu ruku da zavara čitaoca. Džo Hil nije blagonaklon prema ljudima koji uzmu prvu svesku u ruke. Zasipanje likovima, bez objašnjenja o njihovom poreklu i nameni, polazi doslovno od prve strane. Međutim, kako priča odmiče, Hil pokazuje svoje spisateljsko umeće i odlično razrađuje svoje likove.

Majka Nina – traumatizovana, silovana, jedva drži sve konce u svojim rukama i to uz pomoć velikih količina alkohola. Najstariji sin Tajler – naizgled tipični gnevni tinejdžer. Ali gnev se odmotava na stranicama, dobija smisao i smer, i vraća se kao bumerang prema njemu samom. Srednja ćerka Kinsi – žrtva u tinejdžerskom okruženju između srednje škole i majke koja pije. I koja odabire da prestane da bude žrtva. Najmlađi sin Bodi – pokretač priče i najčešće tas na vagi koji prevagne u jednom ili drugom smeru. Način na koji Hil razrađuje detinji mozak i njegova rezonovanja je više nego fascinantan. A kada se sve sabere i oduzme, odnosno iščita, može se zaključiti da je Bodi zapravo i glavni junak serijala. Raslojavanjem radnje i analizom stranica dolazimo do zaključka da je Bodi najčešći gost na Rodrigezovim tablama i da se najveći deo priče odigrava oko njega.

I na kraju, od sijaset likova i uloga koje deli Džo Hil, mora se pomenuti i glavni antagonista – Dodž, koga od ranije poznajemo kao “šapat iz bunara”. Ovo je u stvari neistinita konstatacija. Dodž je jedini antagonista serijala Lokot i ključ, bez obzira na Sema, ubicu glave porodice Lokot koga srećemo na samom početku. Sem je neshvaćen, poremećen i opasan – podjednako u životu i smrti – ali Dodž je ta sila koja orkestrira ceo splet događaja koji čine okosnicu Lokota i ključa. I kao takav je sjajno portretisan i osmišljen. Dodž je idealan negativac za ovaj serijal. Znamo da je njegova priča daleko kompleksnija, i za njeno sagledavanje je čitalac podjednako zainteresovan koliko ga muči i tajna ključeva.

I dok priča odmiče, čitalac će lako shvatiti da je upecan, i da mu je najsnažniji povod za vrtenje stranica želja da sazna pravu istinu o ključevima koji se kriju u raznim kutcima drevne kuće na strmim liticama Lavkrafta. A ključeva je sijaset, koliko i njihovih primena: ključ za otvaranje glave i menjanje misli, ključ za kontrolu senki, ključ za pretvaranje u džina, duha, životinju… I ključ za prizivanje eha iz bunara, naravno.

Tonalitet porodičnog tinejdž horora u Lokotu i ključu se skoro neopaženo pojačava i strava postaje daleko dublja. Skoro pa iskonska, poput lavkraftovskih zaboravljenih užasa koji spavaju u prikrajku naše svakodnevice ili u izgubljenim dimenzijama koje od nas deli samo treptaj oka. Ili crnih vrata koja otključava Omega ključ? Hil nas vodi kroz priču seckajući vremenske tokove, pa nas čak baca u daleku prošlost da bi nam rasvetlio poreklo ključeva i gvožđa koje šapuće od koga su napravljeni. Ali ne zaboravlja i ljudsku stranu priče, tipično Američku, gde su prijateljstvo i požrtvovanost stavljeni kao najviši ideali. To možda i nije loše, ali je kliše. U ovom slučaju ne naružuje narativ, posebno jer se Džo Hil pobrinuo da upokoji dovoljan broj likova i da ne uguši radnju sladunjavim hepi endom. Hepi endom – da, ali ne i sladunjavim.

Lavkraftovska strava tinja polako ispod fasade serijala, ali se ni u jednom trenutku ne razbukti u punom mahu. Ipak je Lavkraft bio daleko veći pisac ponora od Hila. Ovde se pak naslućuje daleko veći uticaj starijeg Kinga i njegovog narativa. Hil se namerno trudio da ubaci elemente koji će čitaoce privući a koji će podsećati na najslavnijeg horor sina Providensa, ali kingovski uplivi se ne mogu zanemariti. Ostaje pitanje koliko je Stiven King svesno uticao na Lokot i ključ, a na koliko se scenarističkih rešenja Džo Hil samostalno odlučio uz nesvesni uticaj narativa svog oca. I na to pitanje nećemo imati odgovor. Ali, ta tanana nit koju osećamo kod, na primer, To, osećamo i ovde. To je sve u subjektivnom domenu, i moguće je da postoje ljudi kojima to neće zapasti za oko.

Ne bi bilo pravedno privesti kraju priču o serijalu Lokot i ključ, a ne pomenuti grafičku dušu celokupne priče, Gabrijela Rodrigeza. Ovaj čileanski umetnik je ostavio neizbrisiv pečat nacrtavši celokupnu sagu o porodici Lokot. Svojim detaljnim stilom je oblikovao i najmanju pojedinost izuzetno zahtevne priče i dostojno je pratio Džoa Hila na putovanju kroz svet ključeva. Prvi utisak kada se uzme neka sveska stripa u ruke je najčešće na crtaču, a u ovom slučaju reč je o čoveku koji je likove oblikovao specifičnim stilom koji skoro podseća na likove koje bi očekivali u mangama. Posebno kada pogledamo krupne oči na licima čija je fizionomija često prenaglašena. U kombinaciji sa Hilovim scenarijom, Rodrigez je veoma lako otklonio iluzije da je reč o vedrom i šaljivom štivu. Osećaj teskobe i užasa koji čeka iz svakog prikrajka je nekada teško ilustrovati, čak i u mediju kao što je strip. A Rodrigez je to sa lakoćom ostvario. Zarobio je atmosferičnost horora koju je iskombinovao sa likovima čiji takav grafički prikaz ne bismo očekivali u tom žanru. I konačni proizvod je krajnje neočekivan – i pozitivan.

I za kraj, šta još dodati o serijalu Lokot i ključ? Jedino da nakon iščitavanja svih šest knjiga ostaje čudan osećaj potištenosti. Sve kockice se slože, dobijamo uverljivo razrešenje i pregršt objašnjenja koja ne vređaju inteligenciju, ali želimo još. Grabimo ka kraju da bi se zatekli žedni pokraj izvora. Hil i Rodrigez su stvorili priču koju bi ljudi sa zadovoljstvom čitali i da je duplo duža. Ali imali su toliko samokontrole i poštovanja da se zaustave pre razvodnjavanja i pada kvaliteta. I hvala im na tome. A za najokorelije fanove: Hil objavljuje spinof priče koje se tiču prošlosti Kuće ključeva. Najnovija, planirana za decembar 2016, zvaće se Small world i odigravaće se na početku 20. veka.

Hvala mu i na tome.

Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović, rođen 1977. godine u Beogradu, diplomirao arheologiju na Filozofskom fakultetu 2003. godine. Saradnik je beogradskog nedeljnika „Vreme“ gde redovno objavljuje tekstove o stripu i strip-kulturi. Dugi niz godina radi kao terapeut sa osobama sa ometenošću, posebno sa autističnim osobama, autor i koautor je brojnih inkluzivnih i terapijskih programa rehabilitacije. Član je ICOM-a. Autor je bloga za promociju, kritiku i istoriju stripa KAIŠEVI.

Pročitajte još na blogu

O knjigama i ljudima

Dragi ljubitelji stripa, od danas na našem portalu počinjemo sa nedeljnim pregledom stripova “O knjigama i ljudima” čiji su junaci Filip i Olga, knjiški moljci. Crtež Dušan Pavlić, tekst Zoran

Pročitajte dalje »

KORPA

close