Dvojac, crtač Hose Munjoz (1942) i scenarista Karlos Sampajo (1943) spada među najcenjenije tendeme savremenog stripa. Argentinci koji su, zbog političkih (ne)prilika, morali da pobegnu iz svoje zemlje i svoju sreću potraže u Evropi, nametnuli su se serijalom „Alak Grešnik“ (započetim 1975.) odnosno „Bar kod Džoa“ (započetim 1981.) koji su ih predstavili kao talentovane, inteligentne autore koji poznaju medij u kome stvaraju odnosno njegove obrasce i sposobni su ne samo da ih poštuju već i prevaziđu. Sampajo je umeo da, u najboljem maniru „tvrdo kuvanih“ odnosno „noar“ krimića ispriča priče koje su bile i kriminalističke ali i sociološke i psihološke, sa puno gorčine i cinizma ali i melanholije i finog humora. Na ovakvom temelju Munjoz je gradio svoj jedinstveni crtački stil koji je na granici realističkog i karikaturalnog, neumoljivo kjaroskurovski, robustan, pun crnih ploha i oštrih linija. Otuda su ovi stripovi na prvi pogled bliži „andergraund“ nego glavnostokovskim atmosferama ali je njihova vizuelna silovitost nesporna. Munjoz je svoj stil temeljio na uzorima kakvi su Hugo Prat i Alberto Breća a bliski su mu (pored pokojnog, nepravedno skrajnutog Mikelucija) i poneki savremenici kakvi su izvikani Frenk Miler („Grad greha“, „300“) ali i veoma talentovani Bezian.
Ipak, ovo nije biografska strip-priča jer je kratki život ove umetnice suviše buran da bi stao na 48 tabli. Otuda je Sampajo odlučio da o Bili govori kroz tek nekoliko životnih epizoda i to posredno prateći nastojanje novinara da, u toku jedne noći, napiše članak povodom 30 godina od smrti Ledi Dej. Istog dana, na drugom krajuNjujorka, Alak Grešnik će otkriti da je on, dete belog rasiste, bio, kao policijska straža, kraj samrtničke postelje Bili Holidej, okrivljene za posedovanje narkotika, i poželeti da se dostojno oprosti od nje. Konačno, još jedan „sporedni“ lik iz života Ledi Dej, Rufus, pojaviće se da ostavi cveće na njen grob.
U jednoj noći novinar će pokušati da otkrije i shvati život žene koja je silovana sa 14 godina, potom zarađivala za život kao prostitutka, postala pevačica, narkomanka, žrtva bahatih, pogrešno odabranih muškaraca, bila slavljena i obožavana, zaradila više novca nego i jedna druga osoba crne kože njenog vremena. Ipak, i u vreme najveće slave Bili Holidej je žrtva rasističkih ponižavanja baš kao što je gonjena zbog upotrebe droga. Novinar, koji zbog prekovremenog posla ima probleme sa devojkom, pokušava da nađe odgovarajući ugao iz koga će sagledati njen život ali, kako nije preterano nadahnut, naklonjeniji je mračnim trenucima nego istraživanju njene sugestivne pevačke umetnosti. Čak je i emotivna vezaBili Holidej i saksofoniste Lestera Janga, krajnje osobenog čoveka bizarnih manira, sagledana površno, kroz jednu incidentnu situaciju. Očito je kontraverznost „dame koja peva bluz“ prevelika da bi stala u jedan prigodan članak. Krajnosti koje je ona spajala, od bede do bogatstva, fizičkog i duhovnog pada u zavisnost i vrhunske umetnosti koju je stvarala, potrebe za razumevanjem i nežnošću i neprestanih razočarenja, krhkosti i razmaženosti, slobode koju je tražila i rigidnosti rasističkog sistema, učinile su da Bili Holidej bude to što jeste. Sampajo je svestan da jedan takav život ne može stati ni u strip album pa se zadovoljava njegovim fragmentima smeštenim u isto tako oslikanu atmosferu vremena u kome je Lejdi Dej živela.
No, priča je, ipak, smrću pevačice zaokružena u svoj svojoj nedovršenosti i provokativnosti. Na njenim temeljima Munjoz dozvoljava sebi da se „razmaše“ poigravajući se kadriranjem, detaljima, dubokim i plošnim „masovnim scenama“, nadahnutom vizuelizovanjima muzike. Grubi obrisi likova i objekata, koji podsećaju na „stil“ (odnosno njegovo odsustvo) primitivne umetnosti adekvatno su „lice“ vremena i (ne)prilika u kojima opstaju crnci u urbanim džunglama perjanice „slobodnog sveta“. U prizorima zadimljenih lokala ili zatvora tenzije i frustracije intenzivno zrače iz mračnih površina kao i tvrdih fizionomija. Snaga susreta i sudara crne i bele, bez ikakvih valera, izbija iz svakog crteža istovremeno ga čineći („bojeći“) plemenitom patinom čiste začudnosti.
Album „Bili Holidej“ nesavršen je i nedorečen kakav je bio i život dame koja je žudela za nežnošću i prihvatanjem. Njegov vizuelni lik, uprkos robusnosti, plemenit je i melanholičan kakav je bio i topli, promukli glas večne Ledi Dej.
Mina Petrović, poznatija kao “Mistiqarts”, manga ilustrator/predavač, rođena 1987 godine u Beogradu. Diplomirani modni dizajner, osvojila je prvo mesto na manga konkursu ambasade Japana 2009 godine.
Deveti tom započinje šokantnom scenom – Rip pokušava da obije sef bogate porodice, biva uhapšen ali uspeva da pobegne iz zatvora!
U istoriji devete umetnosti manje poznata epizoda je kampanja protiv stripa kao uzročnika delinkvencije kod mladih, vođena u sad nakon Drugog svetskog rata, kada su stripovi demonstrativno javno spaljivani. Prve
Strip „Ubijte Karavađa!“ sasvim je korektno ostvarenje koje u potpunosti ispunjava svoju svrhu zanimljivog štiva koje prevashodno treba da zabavi i malo pouči svog čitaoca.
