Više od nostalgije

Više od nostalgije

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email
Share on pinterest

Strip Lens Vorena Taftsa pokazuje svoje najlepše lice u maestralnoj restauraciji Manuela Kaldasa. Izdavačka kuća Makondo je objavila prve dve, od planirane četiri knjige koje će obuhvatati celokupan Taftsov serijal
Profesionalni strip duguje mnogo novinskim izdanjima u kojima je i ponikao. Dok je deveta umetnost bila još u povoju početkom 20. veka, veliki novinski magnati su vodili svojevrsnu bitku oko značajnih strip autora tog vremena. Tokom narednih decenija stvari su malim koracima vodile ka afirmaciji nove zabave, a u Americi se ta evolucija odvijala prevashodno u novinskom stripu. Uostalom, velikani poput Hala Fostera, Aleksa Rejmonda, Miltona Kanifa i brojni drugi upravo su u novinskim stripovima gradili legendu. Činjenica je da su pojedini umetnici provodili i do 80 sati nedeljno za crtaćim stolom da bi proizveli samo jednu nedeljnu tablu, a i tako su bili prinuđeni da unajme asistente da bi postigli stroge rokove. Strip izdanja u Americi, poznatija kao comic book, ponikla su 1930-ih godina skupljajući u kolekcije nedeljne table i dnevne kaiševe poznatijih novinskih stripova tog vremena. A to je ipak bilo vreme kada smo u kontekstu američkih stripova mogli da govorimo o kvalitetu i pravim umetničkim delima umesto o modernim generičkim ostvarenjima, uglavnom superherojskog žanra.  I dok su najveća ostvarenja ovog perioda obeležila prvu polovinu 20. veka, u Sjedinjenim Državama se period nakon Drugog svetskog rata s razlogom smatra posebno problematičnim za devetu umetnost i strip autore. Doktor Frederik Vertam je sa knjigom Seduction of the innocent pod miškom vodio svoj krstaški pohod protiv stripova, strahujući za senzibilni um američke mladeži, a senator Makarti u lovu na veštice obrušavao se na sve što bi mu palo na pamet da bi moglo biti “crvena pretnja”, a pre svega na umetnike. 

U takvom ambijentu, dok širom SAD zabrinuti roditelji spaljuju stripove na lomačama, Voren Tafts je stvorio svoja dva najznačajnija dela, prvo Kejsija Raglija (Cassey Ruggles, 1949–1954), a potom i Lensa (Lance, 1955–1960). Oba stripa su smeštena u ambijent starog zapada, samo sa obrnutim hronološkim redosledom – Kejsi Ragli se nadovezuje na period opisan u Lensu.
STO NOVINA: Voren Tafts je bio svestran umetnik, koji se prvo oprobao na radiju, da bi prve ilustracije napravio tokom Drugog svetskog rata. Nakon rata, dok su se nad stripom u Americi skupljali mračni oblaci, Tafts stvara Kejsija Raglija za Junajted Fičers sindikat. Kejsi je i pored popularnosti trajao samo pet godina, da bi bio okončan zbog autorovog razlaza sa Junajtedom. Kao veliki perfekcionista, kako u crtežu tako i u scenariju, Tafts nije mogao ni želeo da nosi teret ritma koji mu je nametnut, te je i pored unajmljivanja asistenata imao velikih problema sa tempom izlaženja i nedostatkom formalne umetničke slobode u svom radu.

I dok je sledeća kratkotrajna Taftsova kreacija, The Lone Spaceman, naučnofantastična i parodična verzija Usamljenog rendžera, poslužila isključivo da se skinu poslednje bukagije ugovora koji ga je vezivao sa Junajtedom, već sledeće godine pojavljuje se Lens. To je bila konačna i dugo iščekivana odskočna daska za Taftsa, sa premijernim objavljivanjem u čak oko 100 novina. Sa potpunom kontrolom nad svojim radom i distribucijom u rukama oca i brata, Voren Tafts je konačno mogao da stvara strip kakav je želeo.
Lens je strip neslućene energije i neiscrpnih crtačkih eksperimenata. I pored očiglednih uzora u velikanima novinskog stripa, poput Fostera i Rejmonda, Taftsov crtež je iznenađujuće dinamičan i klasičan u isto vreme. Kada uporedimo realističnu ali i statičnu lepotu Valijanta, kod Lensa vidimo iznenađujuću živost. Pejzaži, kolorit, detalji i likovi su urađeni u velikoj meri fosterovski, uz neizbrisivu Taftsovu crtu. Crtež je obogaćen fascinantnim krajolicima, uz česta slikarska idejna rešenja bez tuša i crnih kontura, što dostiže kulminaciju u tri table prvog albuma koje su u celosti urađene ovim stilom.
Tokom narativnog toka serijala, Tafts je pokazao izuzetnu detaljnost i verodostojnost kada je reč o istorijskim činjenicama. Po ugledu na Princa Valijanta, u početnom periodu Tafts celokupnu naraciju smešta u tekst, ispod ili u uglu crteža. Tek od uvođenja dnevnih crno-belih kaiševa 1957. godine Tafts koristi prepoznatljive oblačiće.
Druga značajna odlika ovog stripa je smeli scenario kojim je autor u velikoj meri gurnuo prst u oko svim malicioznim kritičarima devete umetnosti. Lens se scenaristički pre može svrstati u evropski nego u američki strip. Pristup likovima i prikazivanje njihovih karakteristika uz vešto izbegavanje klišea, značajne su “evropske” odlike ovog stripa, a neka idejna rešenja se mogu opisati najblaže rečeno kontroverznim. Čak i neizbežni sukobi sa američkim urođenicima urađeni su u maniru kojim se pokazuje simpatija prema njima. Dok je, na primer, Tafts prikazivao tragičan odnos između Lensa i Indijanke Mnogo Haljina, govor Martina Lutera Kinga I have a dream i marš na Vašington nisu bili ni na vidiku, a rasna segregacija u SAD i dalje je na snazi. I u brojnim drugim situacijama, slikajući svoju pripovest starog zapada Tafts unosi elemente na koje će kinematografija, književnost pa i strip čekati još mnogo decenija.

NOVI ŽIVOT: Tafts okončava epopeju o Lensu Sent-Lornu 1960. godine, i nakon nekoliko projekata manjeg obima konačno napušta strip. U narednim godinama i decenijama pozajmljuje svoj glas na televiziji, da bi 1982. izgubio život u nesreći pilotirajući avionom koji je sâm napravio. Nasleđe Vorena Taftsa je ostalo poznato malom broju poznavalaca devete umetnosti, sve dok portugalski restaurator stripova Manuel Kaldas nije uspeo da Lensa otrgne iz mraka. Kaldas se već afirmisao u svetu ljubitelja i poznavalaca stripa svojim restauracijama Princa Valijanta i Cisko Kida, da bi radom na Lensu ostvario neverovatan uspeh. Restaurisane table Manule Kaldasa, koje je koristio Makondo u ovom izdanju, zapanjujuće su svežine i snage. 

Uz pomoć Zorana Đukanovića, čiji predgovori krase oba objavljena albuma, Makondo je stupio u kontakt sa Kaldasom, i ovo izdanje je konačno zaživelo na srpskom jeziku u kvalitetnom formatu i opremi. Domaća publika je dosad imala priliku da Lensa vidi isključivo u izdanjima “Zenita” 1960-ih i “Eksa” deceniju kasnije. Tek ovim izdanjem je omogućeno da se Srbija svrsta na spisak nekoliko zemalja na svetu koje su u potpunosti objavile ovaj klasik svetskog stripa očaravajuće lepote, ne samo za neizlečive nostalgičare.

Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović, rođen 1977. godine u Beogradu, diplomirao arheologiju na Filozofskom fakultetu 2003. godine. Saradnik je beogradskog nedeljnika „Vreme“ gde redovno objavljuje tekstove o stripu i strip-kulturi. Dugi niz godina radi kao terapeut sa osobama sa ometenošću, posebno sa autističnim osobama, autor i koautor je brojnih inkluzivnih i terapijskih programa rehabilitacije. Član je ICOM-a. Autor je bloga za promociju, kritiku i istoriju stripa KAIŠEVI.

Pročitajte još na blogu

Devilman Goa Nagaija

„Devilman“ Goa Nagaija, izlazeći u Kodansha magazinu, namijenjenom prije svega shonen publici (12-16 godina, približno), izvršio je ogroman uticaj na umove i percepciju mladih čitalaca.

Pročitajte dalje »

Homunculus

Opet, nalazim se pred zadatkom opisivanja nove mange koja mi je zaokupirala pažnju – još jednog bisera sa Dalekog Istoka, Zemlje izlazećeg sunca, strogih društvenih struktura i ogromnog vala individualnosti

Pročitajte dalje »

KORPA

close