Žestoke potere u budućem Rimu – Klon Korado Mastantuonoa

Višestruko proverena logika opstajanja strip izdavača kaže da je nužno štampati stripove koji će zainteresovati što raznolikiju publiku; specijalizacija za određene sadržaje-žanrove ili, čak, forme izdanja (sveske za trafike, manje ili više luksuzni albumi), neminovno sužava ciljnu grupu konzumenata i povećava rizik finansijskog neuspeha. Što je izdavač veći to je veća i količina novca u opticaju pa i briga da se on obrće i uvećava. „Sergio Bonelli Editore“, italijanski strip gigant itekako vodi računa o svemu rečenom pa u svom katalogu ima pored kaubojaca (sa kojima je započeo posao), krimiće, horor, naučnu fantastiku, ratne, istorijske, avanturističke i sentimentalne stripove – sve u velikim i malim serijalima ili kao samostalne priče u obliku jeftinih mesečnih svezaka ali i luksuznijih izdanja. Interes mladih (i onih malo odraslijih) čitalaca pažljivo se prati; isto se tako „tempira“ i serioznost sadržaja, od infantilnih do „ozbiljnih“ uz držanje određenog „nivoa“ i izbegavanje eksperimenata. No, zakazani termin pojave sveske ume da bude ključni kriterijum kome su ostali elementi stripa u potpunosti podređeni. Sve zahteve ispunjavaju (bez)brojni scenaristi, crtači i koloristi-najamnici čija se uloga ne potcenjuje ali ni precenjuje jer su, ipak, deo mašinerije – i to zamenjivi deo. Poneki od tih „izvođača strip radova“ mogu, tokom vremena, da zasluže pažnju i prepoznavanje publike i bosova te tako steknu određene profesionalne privilegije među koje spada i realizacije ponekog samostalnog projekta. Album „Klon“ Korada Mastantuonoa (1962) primer je takve „povlastice“. Korado je dugogodišnji crtač raznih serija (Nik Rajder, Magični vetar, Dilan Dog, Teks Viler) koji se u „Klonu“ potpisuje kao kompletni autor (scenarista, crtač, kolorista) što bi moglo da znači da njegovi poslodavci računaju da on ima potencijale za napredovanje kao samostalan autor – naravno, u okvirima važećih-funkcionalnih principa „korporacijskog stripa“.

Glavni junak stripa je Roko Bazilea, s jedne strane genijalni programer interfejsa, a sa druge momak avetnog lika sa mnoštvom psiholoških (tačnije psihijatrijskih-šizofrenih) problema od kojih se (ne)uspešno lečio i zbog koji pati od povremenih (vrlo uverljivih) halucinacija. Roko živi u 2072. godini u Rimu koji je (kao i danas) haotično mesto mešanja duge, burne istorije i savremenosti. Roko dobija posao sređivanja sistema zaštite kod Janusa Keplera, ministra zdravstva. U toku izvođenja programerskih radova u kabinet upada naoružana trojka i ubija ministra a zatim Rokoa, kao neželjenog svedoka, juri kroz zgradu. Pošto na jedvite jade umakne Roko, u svom skrovištu, prati medije ali – niko ne obaveštava o ubistvu. Na nagovor devojke Veronike on odlazi u ministarstvo i tamo sreće ministra – živog i zdravog! Pokoleban i sklon da poveruje kako je sve što je video još jedna halicinacija, Roko ipak pokušava da proveri snimke sa kamera u ministarstvu i – opet naleće na ubice… Sledi još jedna potera sa pucnjavom i pojava novog spasioca – Korine Biso, biologa koja tvrdi da iza svega stoji farmaceuska kuća koja je „sklonila“ ministra pošto nije prihvatao njihove planove (odnosno manipulacije sa bio inženjeringom). Potpuno sluđen i rastrzan onim što je video i onim što mu se naknadno prikazuje i dešava, Roko pristaje da pomogne Korini da se stvari razreše ali ubrzo shvata da je ponovo prevaren i iskorišćen.

„Klon“ zdušno koristi sve obrasce oštre i brze akcione priče sa mnogo jurnjava i obrta, smeštene u bližu budućnost i na „domaći teren“ što mu omogućava da crta prepoznatljive eksterijere Rima delimično izmenjene i dopunjene novotarijama. Ovaj vizuelni segment apostrofira se i u predgovoru albuma kao poseban kvalitet (naravno, pre svega za italijanske čitaoce). U osnovi strip varira priču o zlim moćnicima i usamljenom pojedincu, o zloupotrebi nauke i farmakološkoj mafiji bez iskoraka u nova rešenja. Osim ovih pripovedačkih šablona, Mastantuono je morao da poštuje i one crtačke (tri kaiša sa po dve sličice na stranici) što je svakako „ukrotilo“ i usporilo dinamiku u scenama potere mada je crtež korektan, bez očiglednih promašaja. Zadata dužina albuma nametnula je „prostorna“ ograničenja zbog kojih su neke stranice pretrpane objašnjenjima. Ipak, uprkos ponekim nesigurnostima, „Klon“ je primer standardnog korporacijskog stripa koji je isključivo namenjen zabavi mlađe publike i koji je taj zadatak, sveukupno, uspešno obavio.

(„Dnevnik“, 2020.)