Ken Parker: Između leda i patnje

Ken Parker: Između leda i patnje

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email
Share on pinterest

U “Kvadratu” 33-34, iz decembra 2016, tematskom broju posvećenom Kenu Parkeru, objavljen je moj tekst o takozvanoj “ledenoj trilogiji”. Ovde je ceo tekst iz temata, sa drugim ilustracijama.

Ne može se reći da su autori Kena Parkera već od prvih epizoda bili posebno blagonakloni prema svom junaku. Čak se može dodati da su u kasnijim epizodama lagano popustili stisak i dopustili mu da malo udahne vazduha. Uostalom, kao što su i sami isticali, takav je i život. Udara ispod pojasa. Da se podsetimo: gubi brata na početku sage, potom prijatelje (bespoštedno), a na izvesno vreme i sećanja. Kao i u relevantnom uzoru, Džeremaji Džonsonu, gorki su trenuci kroz koje prolazi Berardijev i Milacov junak.
Prvih osam brojeva se mogu smatrati jednom celinom, gde se lik Kena Parkera gradio i kalio, sve do konačnog razrešenja šireg narativa, nakon čega su autori dobili priliku da vode formiranu ličnost u nove epizode, a samim tim u još drastičnija iskušenja. Tu na scenu dolazi novi ciklus priča, popularno i neformalno poznat kao “ledena trilogija”. Zaokruživši širi narativ prvih osam epizoda, Berardi i Milaco su došli u situaciju da naprave novi iskorak i pokažu svoju kreativnost pomeranjem granica strip serijala za koji se već dalo naslutiti da će biti sve samo ne običan. Ujedno, imali su idealnu mogućnost da pokažu čitaocima da će Ken Parker biti nepredvidiv i da će negovati izvesni interni narativni kontinuitet.
Milaco je tokom prvih osam brojeva crtački realizovao čak sedam, i bio je izložen neverovatnom pritisku ritma izdanja. Epizoda 6 – Krvave zvijezde, koju je crtao Đankarlo Alesandrini, je jedini trenutak u kome je mogao da nađe bafer zonu da nadoknadi vreme i u isto vreme održi kvalitet. I rezultat je zaista impresivan. Bez pada u grafičkim odlikama – naprotiv – Milaco je vodio Berardijevu priču i dočarao (većinom) teška iskušenja Kena Parkera. “Ledenom trilogijom”, koja simbolično obeležava ulazak u jedno zrelije doba serijala, dolazi i do kratkotrajne crtačke distance od Iva Milaca. Nije reč o drastičnom rezu, već samo o tri epizode koje su realizovali Đankarlo Alesandrini i Bruno Marafa. Ipak, teško da se Milaco odvojio od kreativnog učešća na epizodama “ledene trilogije”, kao nadzorni ili savetodavni element, s obzirom na to da je Ken Parker njegov projekat koliko i Berardijev. Te tri epizode je vodila druga crtačka ruka, i stil je neprikosnoveno različit, ali osnovni duh je prisutan. A reč je o duhu koji je deo dvojca Berardi–Milaco, a ne samo scenariju ovog prvog. Na stranu lične preference čitalaca, epizode “ledene trilogije” obeležavaju početak većeg grafičkog diverziteta serijala, koji je u mnogome doprineo etabliranju Kena Parkera iznad ostalih slične produkcije.
U ovom mini-ciklusu autori vode svog junaka u drugačiji milje od onog koga smo imali prilike da vidimo u prethodnim brojevima – na ledena prostranstva dalekog severa, i kao osnovni motiv se može prepoznati opstanak uprkos svim izgledima. To nije novina za Kena. On je u duši osoba koja opstaje; u osveti ili prilagođujući se indijanskom načinu života, u gradu ili preriji, snegovima Montane ili vojnoj tvrđavi. A sada i na talasima okeana i, potom, ledenim prostranstvima severa.
Ciklus obuhvata, kao što je rečeno, tri epizode serijala; od devete do jedanaeste sveske: Kitolovci, Bijele zemlje i Narod Ljudi. U ediciji “Lunov Magnus Strip” novosadskog “Dnevnika” epizode su objavljene u brojevima 449 – Ajkule, 454 – Beli pakao i 460 – Eskimka Enja. Nažalost, sve tri epizode, koje u originalu krase sjajne naslovne ilustracije Iva Milaca, u izdanju “Lunovog Magnus Stripa” su zamenjene redakcijskim; u slučaju Ajkula i Belog pakla reč je o relativno korektnim ilustracijama koje prate radnju a koje su delo Baneta Kerca, dok je Eskimka Enja najlošije prošla sa dizajnerskim rešenjem izdvajanja i kolorisanja scena iz stripa. Da bi zbrka bilo još veća, naslovnica koja je bila namenjena Eskimki Enji, takođe delo Baneta Kerca, je na volšeban način završila na stripu LMS 439 – Tiranin iz Montane (“Fibra” 7 – Vrelo nebo Meksika). Ništa čudno za “Dnevnik”. Nakon prve dve epizode Kena Parkera u sveskama 301 i 305 “Lunovog Magnus Stripa” sa originalnim naslovnicama Iva Milaca, tek je četrnaesta epizoda u svesci 476 LMS-a (Nokaut) imala pripadajuću ilustraciju. Sve ostale su bile više ili manje uspešne redakcijske, ali svakako neprimerene. Da bi situacija bila još paradoksalnija, “Dnevnik” je dve od tri originalne Milacove naslovnice “ledene trilogije” naknadno objavio na kasnijim epizodama Kena Parkera. Reč je o sveskama “Lunovog Magnus Stripa” 527 – Klopka za Kena (epizoda 27 – Bilo jednom…), na koju je stavljena nepripadajuća naslovnica Bijelih zemalja, i 607 – 7 zlatnih gradova (epizoda 42 – Sedam zladnih gradova), koja je naslovljena ilustracijom sa Kitolovaca
 
Vratimo se na radnju. Kroz tri sveske Berardi vodi Kena na daleko duže i udaljenije putovanje nego što se može naslutiti na tom broju tabli. Grubo gledano, s obzirom na to da vremenski tok u serijalu nije precizno beležen i dâ se samo naslutiti, putovanje obuhvaćeno trilogijom traje duže od godine dana, i odvešće junaka na drugi kraj kontinenta. Berardi se koristi prostim trikom pri formiranju osnove za ovaj ciklus priča. Naime, na početku prve sveske, Kitolovaca, Berardi čisti sto i uklanja poslednje elemente koji povezuju Kena sa prethodnim epizodama. Tako ima odrešene ruke da ga oblikuje kao komad gline u ono što želi da postigne. A želi mnogo toga, a na prvom mestu da nauči čitaoca, koji možda nije to do sada shvatio (ako ima takvih) da od serijala Ken Parker može da se očekuje bilo šta. Sve opcije su otvorene. A da bi se uspostavio balans, i iskoristila činjenica da će tri povezane epizode biti poverene drugim crtačima, a ne Milacu, bilo je neophodno da se junak smesti u potpuno druge uslove, dijametralno suprotne prethodnom ciklusu priča, a da se pritom zadrži isti duh serijala. Još hrabrije, makar sa scenarističke strane, Berardi stvara tri povezane epizode, koje odišu potpuno različitim narativom i smislom. Svaka od tri sveske ima drugačiju radnju, stil, pa čak i žanr, a opet zadržavaju osećaj koherentnog tkiva. 
Krenimo redom.
 
KITOLOVCI: Prisetimo se, Ken je konačno zaokružio ciklus iz prethodnih priča i put ga je zadesio u San Francisku u Kaliforniji. Donalda Velša je konačno sustigla osveta, a Kenu su ostali samo stari prijatelj Dašijel Foks i duga cev “Kentaki” puške. Na samom početku Kitolovaca Ken ostavlja svoju prepoznatljivu pušku kod majstora u oružarnici da bi je prepravio i modernizovao, a stari Dašijel objavljuje kako ide svojim putem i odlazi kod rodbine. Ken ostaje sam i spreman za nove avanture – ali ne izgara od želje za njima. Prevarom sudbine Ken biva nasilno ukrcan na kitolovac “New England” kome je falio mornar – nimalo čudna praksa za to doba. Setimo se Zagorovih avantura na brodu “Crvena veštica”, ili dogadjaja zahvaljujući kojima je Hamfri van Vejden završio na škuni “Sablast” u Morskom vuku  Džeka Londona. Na “New Englandu” Ken je postao protagonista, čak niti jedan od glavnih, u Berardijevoj kratkoj i originalnoj adaptaciji Mobi Dika. On ne ide u simboliku originalnog dela, a čak se ni ne osvrće na motiv osvete koja je gorela u kapetanu Ahabu. Berardijevo polje interesovanja je smeštanje Kena u okruženje lova na kitove i pomorskog života, sa svim nagradama, častima i iskušenjima koji uz to idu. Sam po sebi, nameće se i motiv priče o Moka Diku, kitu koji je inspirisao Melvilovog Mobi Dika, pa i filmski hit iz 2015. godine, In the heart of the sea sa Krisom Hemsvortom u glavnoj ulozi. Ken je smešten u ulogu mornara-kitolovca početnika, što scenaristi daje odličnu priliku da putem objašnjenja junaku uputi indirektno i čitaoca u taj davno izumrli svet. Ujedno uvodi u priču i neke od likova koji će igrati odlučujuću ulogu u naredne dve priče. Na prvom mestu tu je Nanuk, Eskim harpunar na brodu, koji se obraća karakterističnim lošim Engleskim uz često korišćenje fraze “moj ti” za sebe. Nanuk, kao esencijalan lik u narednim sveskama, je daleko slojevitija osoba, mada u prvom delu više služi kao komični lik. Njegov značaj shvatamo tek kada ga vidimo kako barata harpunom, dok je u ostatku Kitolovaca, uz nekoliko izuzetaka, njegova uloga svedena najviše na izmenu duhovitih replika. O njemu će svakako biti više reči kada dođe na to red. 
Drugi lik s kojim moramo da se pozabavimo je kapetan Čejs. Malo o njemu znamo iz prvog dela, čak mu se prezime pominje samo jedanput u celom stripu, i to kada ga on sam izgovori na početku. U ostatku stripa on je prosto “kapetan”. Distanciran od okoline, posvećen samo svom lovu na kitove, u prvi mah Čejs odaje daleko arogantniji i bezdušniji utisak. Međutim, to se menja kada, u edukativnijem delu stripa posvećenom lovu i obradi kita, vidimo kapetana u prvim redovima, radog da uzme u svoje ruke najteži deo posla. Najteži deo, a i najvredniji, jer je reč o glavi kita. Opet se otvara pitanje da li je kapetan vredan ili prosto pazi na profit. Izaziva radost mornara kada ih sve časti rumom. Opet nam raste u očima, da bi nas ovaj put Ken spustio na zemlju replikom: “I može si dopustiti da nas časti! On će najviše zaraditi od ovog rintanja!” U pogledu kapetanove ličnosti Berardi poprilično oscilira u toku celih Kitolovaca, kao da ne želi da čitalac gaji niti simpatije niti antipatije prema ovom liku. 
 
Potpuno drugačije je vođen lik kapetanove žene Laure, koja se nalazi na brodu uprkos uvreženim predrasudama prema ženama na plovilu. Taj aspekt, međutim, Berardi ni ne spominje, ali ipak naslućuje kontraverze koje njeno prisustvo izaziva. Njen odnos sa suprugom je nezdrav, u najmanju ruku. Otvoreno priziva njegovu smrt, na šta se on ni ne osvrće, što stvara nelagodu u pogledu njegove časti kada dopušta tako nešto. Laurino lice, a posebno oči, su nedefinisani. Umorni ili snobovski, možda i arogantni. Svakako na mahove uplašeni. Tek na kraju saznajemo celu istinu, što opet rehabilituje kapetana i čini da strip završimo uz veliku dozu empatije prema tom akteru.  
Noštromo Hardi, prvi oficir Rajan i ostali mornari, a pre svega Džef, predstavljaju kolorit ove epizode i pružaju mogućnost da se Ken opet zbliži sa pojedinim akterima pre nego što mu ih Berardi opet ne oduzme na tragičan način. Lik noštroma Hardija je značajan jer predstavlja jedini lik opšteg negativca u epizodi. Doduše, ne toliko ličnost gonjenu zlom i skrivenim motivima, koliko beznačajnog grubijana koji remeti opšti odnos mornara na brodu, pa samim tim i Kena. I samo ime, Hardi, sugeriše na tešku osobu, koja goni posadu grubim metodama samo radi grubosti. 
Pozabavimo se i sa tri scene u stripu koja najbolje definišu ovo delo. Zapravo, one u neku ruku opravdavaju celokupno postojanje ovog stripa. Prva je, svakako, scena lova i tranžiranja kita, gde čitalac kroz Kenove neuke oči vidi jedan potpuno drugačiji i zaboravljen svet. Od mornarskih rituala pri lovu, do tehnika obrade i čuvanja kitove masti. Ovaj aspekt Kitolovaca ostavlja jedan od najsnažnijih utisaka, i greh ga je prosto prepričati. Berardi nas tu čašćava jednim edukativnim aspektom daleko više nego scenarističkim bravurama po kojima je poznat. 
Druga značajna scena sledi lov i obradu kita i svodi se na razgovor umornih mornara. Ovaj put nas Berardi vodi plasirajući nam levičarske ideje koje svako malo izviru iz serijala Ken Parker, i koje će, svakako, kulminirati u epizodi Špijun. “Kada dođe vrijeme (kraja lova na kitove, prim. aut.), vi ćete ostati bez posla, dok će gazda biti pun novca, s jedinom brigom kako da ih potroši!” Kenova replika lansira čitaoca pravo in medias res, bez okolišanja. “Otkad je svijeta postoje bogati i siromašni!”, replicira Džef. Dijalog kreće ozbiljnim tonom, i Berardi obrće njegov tok ne umanjujući mu značaj, uz pomoć Nanuka. Eskim se glasno pita: “Kad ti je moj živio s plemenom, svi lovili za sve, svi jeli isto! I bez reči!” Pred čitaocem vaskrsava ideal života bliskog prirodi, gde su svi jednaki. Džef nas vraća u realnost zapadnog načina života: “Kakve to veze ima?! Vi ste divljaci!” To su te ranije spomenute scenarističke bravure Đankarla Berardija, gde uz kratak dijalog u avanturističkom stripu nakon desetina stranica lova na kitove, čitalac dođe u priliku da dobije setnu i komičnu lekciju iz života. Da bi dodatno pojačao utisak, a i pouku, već na sledećoj tabli produbljuje prethodnu scenu. Mornari jedu bezbojni čorbuljak i gledaju oficirski ručak koji se pronosi pored. “Jednakost bi trebala početi od hrane!”, komentariše Džef, i dobija repliku od obližnjeg mornara: “Pazi, prijatelju… srljaš u divljaštvo!”
Nakon edukativnih i socijalnih segmenata priče Berardi pravi oštar zaokret i dramatično preokreće priču. “New England” nailazi na ogromnu ulješuru iz koje vire harpuni. Zar tako nije opisan Mobi Dik? U paralelno režiranim panelima koji više nego sugestivno odgovaraju jedni drugome, vodi se dvostruka bitka – posada protiv kobnog kita naspram Hardijevog silovanja kapetanove supruge Laure. Ubacivanje scene silovanja ostavlja tipično kenparkerovski gorak ukus u ustima. Dok se Laura brani nožem, kita pogađa prvi harpun. Kada Hardi nadvlada Lauru, kit uzvraća udarac i uništava prvi čamac… 
Prostim sledom događaja Berardi postavlja scenografiju za sledeću svesku, Bijele zemlje, a od celog broda punog mornara u čamcu zatičemo Kena, Nanuka, kapetana i Lauru (potpuno gurnutu sa ivice razuma), i ledene obale Aljaske u daljini. 
Đankarlo Alesandrini, grafički autor Kitolovaca je ovim radom donekle rehabilitovan nakon Krvavih zvijezda. Njegov prethodni rad na Kenu, i jedini pre ovog broja koji nije radio Ivo Milaco, se često smatra najlošijim crtežom na serijalu. U ovom slučaju rezultat je daleko bolji, iako se primećuje da može da ostvari daleko bolje rezultate. Snažnim kontrastima crne i bele i potezima koji često podsećaju na kroki, Alesandrini sasvim dobro dočarava atmosferičnost ove avanture. Šrafurama koje se sastoje od često neurednih linija (što u ovom slučaju nije loša stvar) dobro dočaravaju likove. Jedina zamerka može biti upućena povremenoj plastičnosti i zdepastosti likova. Ipak je reč o autoru koji će nedugo potom ostvariti daleko kvalitetnije radove na Martiju Misteriji. Ali, ostaje činjenica da ovo nije rad Iva Milaca, što čitaoci prečesto očekuju. Sveukupni utisak jeste da su Kitolovci najsnažniji deo “ledene trilogije”. 
 
BIJELE ZEMLJE I NAROD LJUDI: Robert J. Flajerti (Robert J. Flaherty) je 1922. godine snimio dugometražni dokumentarni film Nanuk sa severa (Nanook of the North). Nanuk se smatra jednim od prvih dugometražnih dokumentarnih filmova, i svakako je jedan od najpoznatijih. Godinama ranije Flajerti je snimio daleko opsežniji materijal za film o životu Eskima, ali su sopstvenom nepažnjom svi snimci završili u plamenu. Za potrebe Nanuka Flajerti je unajmio Eskima Allakariallaka i njegove dve rođake da glume život Inuita u kanadskim ledenim pustošima. S jedne strane veći deo umeća koje je Allakariallak/Nanuk pokazao u filmu su autentično nasleđe Eskima. S druge strane kritičari često ističu da su ta umeća i tradicije prikazane u izrežiranim uslovima. Takođe, Flajerti je u želji da istakne opasnosti života na severu navodio da je Allakariallak preminuo od izgladnelosti nedugo nakon snimanja filma, dok ga je zapravo pokosila tuberkuloza. Kako bilo, Nanuk sa severa ostaje kao svedočanstvo dokumentaristike svog perioda i jedan od najcenjenijih filmova iz doba neme kinematografije. Da li sada čudi zašto je Berardi jednom od glavnih aktera u “ledenoj trilogiji” dao ime Nanuk? Posebno kada imamo u vidu da je tokom epizode Bijele zemlje upravo ovaj lik skoro pa dokumentaristički pokazao svoja umeća i omogućio ostalima da prežive u surovim uslovima ledenih prostranstva Aljaske. “Da prežive” je istrgnuto iz konteksta, ali to nema veze sa Nanukom, istina je daleko surovija. 
U suštini, Bijele zemlje su survival horror, jer je svaka stranica ispunjena narastajućom teskobom, dok akteri polako gube snagu, razum, pa i živote. Ipak, u celom toku radnje Nanukove intervencije donose zrnce nade u spasenje i predstavljaju srž koja drži grupu na okupu. Već na prvim stranicama kroz Kenove oči posmatramo dokumentaristički prikazan lov na tuljane. Od gradnje igloa, preko raznih tehnika za očuvanje toplote i nalaženje hrane, pa sve do ilustrovanog mita Eskima o Bogu Gavranu koji je stvorio ljude, preplitanje atmosfere horora i dokumentarnog preživljavanja na ledu čine okosnicu Bijelih zemalja. Naravno, Berardijeva dramatizacija vapi za daljom tenzijom u kojoj se glavni akteri stavljaju pred sve veća iskušenja. Tako u ovom slučaju kapetan Čejs, za koga sada znamo da se zove Oven F., postaje glavni antagonista epizode. Dok se Ken i Nanuk drže zajedno, Čejs svakom stranicom pokazuje svoje pravo lice. Zanimljivo je da je na kraju prethodne epizode Berardi u velikoj meri humanizovao ovog aktera, pri čemu čitalac ima veliku dozu empatije za njega i nedaće koje su ga snašle. Sada ga Berardi vodi linearno ka najvećoj pretnji za Kena i Nanuka, većoj od hladnoće i faune ledenog severa. U ovaj scenaristički milje Berardi smešta i motiv kanibalizma, koji je dosta dugo nagovešten a potom i razotkriven u najdramatičnijem mogućem trenutku. Motiv kanibalizma u neljudskim uslovima je Berardi razradio do krajnjih granica u Donaverovom karavanu pri kraju serijala. U slučaju Bijelih zemalja taj motiv postaje deo koji se sa gnušanjem čita ali ostavlja najsnažniji utisak. 
 
Junacima se jedini mogući spas nudi u vidu lova na polarnog medveda. U tradiciji Eskima postoji verovanje u Duha Belog Medveda kome lovci moraju pokazati poštovanje u lovu. Ukoliko love plen s poštovanjem prema prirodi i samoj lovini, Duh Belog Medveda će im podariti dobru sreću. U suprotnom, sledi tragedija. Ovaj motiv je i Den Simons opisao u romanu Teror decenijama nakon nastanka Bijelih zemalja. Ne, Berardi nije uključio u ovaj strip ikakve naznake nečega natprirodnog, što je jedna od odlika Kena Parkera. Ali jeste dao Eskimu ime Nanuk, a reč je o junaku koji više puta preokreće tok radnje omogućava preživljavanje drugih aktera. A Nanuk je ime Eskima iz Flajertijevog dokumentarca, ali i – Duha Belog Medveda iz verovanja Eskima. Berardijev Nanuk drži grupu na okupu, i kada jedan član prelazi granicu i preseca svaku vezu sa ljudskošću, Nanuk je taj koji zadaje odlučujući udarac. Možda nije Duh Belog Medveda, ali se svakako tako ponaša. 
Narod Ljudi pak nosi potpuno drugačiji tonalitet od Bijelih zemalja. Još ranije je Berardi stavio Kena u situaciju da živi u nepoznatom okruženju plemena urođenika u epizodi Chemako. Ali, tada Ken nije imao svoja sećanja. U ovom slučaju zatičemo glavnog junaka u okruženju plemena Eskima, zajedno sa Nanukom koji se vraća u svoju polukomičnu ulogu iz Kitolovaca
Nakon lova na kitove, ljudske tragedije i tehnika preživljavanja, Berardi smešta svog junaka u daleko vedriji milje etnografske dokumentaristike života Eskima, sa čestim izraženim komičnim elementima. Odlika pisanja ovog scenariste je da ne dopušta preterano opuštanje čitaocima, pa je tako sačuvao dramatični element tragedije za sam kraj, i to u slučaju dodira Eskima sa civilizacijom belog čoveka. Tradicije, život i smrt Eskima u Narodu Ljudi su veoma brižno ispripovedani u svim svojim aspektima. A reč je o svetu koji nema razumevanja za slabost, starost i nepažnju. Ipak, Berardi izbegava zamku patetike i ne dozvoljava da njegovi akteri izblede u banalnosti. Za te ljude imamo razumevanja, a posebno kada vidimo njihovu rešenost da gledaju samo unapred. 
Crtež Bruna Marafe, koji je realizovao ove dve epizode Kena Parkera, često je kritikovan od strane fanova serijala. Čak i najokoreliji ljubitelji Kena Parkera nemaju puno razumevanja za Marafu. Njegov stil najdrastičnije odskače od ostalih u serijalu. Bijele zemlje su njegov prvi rad na Kenu, a ujedno i u Boneliju, i nakon te sveske je nacrtao još devet. Pored Kena je radio i na serijalu Mister No, da bi 1985. godine definitivno napustio izdavačku kuću Boneli i posvetio se ilustraciji. Njegov rad na ove dve sveske “ledene trilogije” objektivno gledano i nije loš, samo je drugačiji. Činjenica je da fanovi Kena Parkera često otpisuju epizode ovog mini-ciklusa zahvaljujući Marafinom crtežu na koji nisu navikli. Ledena prostranstva mu daleko bolje odgovaraju od drugih epizoda Kena Parkera, pre svega jer je mogao više pažnje da posveti ljudskim likovima. Ipak, to nije bilo dovoljno za mnoge, što je šteta jer je reč o sveskama kojima svakako treba dati šansu. 
 
Kitolovci, Bijele zemlje i Narod Ljudi su sveske ciklusa koji je Berardi brižljivo stvarao. Nakon početnih epizoda koje su vodile Kena Parkera u jednom smeru, ma koliko digresija i preokreta bilo, “ledena trilogija” je preokrenula stvari i od ovog junaka stvorila lutalicu kojeg su mnogi zavoleli. I koga mnogi nisu. Nisu bili spremni za njega. Ali u tom trenutku, kada je došla na red prelomna epizoda devet, kada je Volš mrtav i pravda zadovoljena, tri epizode “ledene trilogije” su bile segment koji je bio potreban Kenu Parkeru. A nakon njih je došla mlada, nasmejana i bezobrazna Pat O’Šejn, i Ken je ozbiljno zakoračio ka svom punoletstvu.
Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović, rođen 1977. godine u Beogradu, diplomirao arheologiju na Filozofskom fakultetu 2003. godine. Saradnik je beogradskog nedeljnika „Vreme“ gde redovno objavljuje tekstove o stripu i strip-kulturi. Dugi niz godina radi kao terapeut sa osobama sa ometenošću, posebno sa autističnim osobama, autor i koautor je brojnih inkluzivnih i terapijskih programa rehabilitacije. Član je ICOM-a. Autor je bloga za promociju, kritiku i istoriju stripa KAIŠEVI.

Pročitajte još na blogu

Sharkey the Bounty Hunter

Sharkey the Bounty Hunter svakako nije lošiji strip od Magic Order ili Prodigy koje smo nedavno ovde predstavljali, a notabilno je bolji od Hucka ili Chrononauts, pa i od Kingsmana.

Pročitajte dalje »

KORPA

close