Tarzan između civilizacije, džungle i praistorijskih čudovišta – Tarzan nedeljne kolorne table, prvi tom

Tarzan između civilizacije, džungle i praistorijskih čudovišta – Tarzan nedeljne kolorne table, prvi tom

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email
Share on pinterest
Izdavač Darkwood
Godina izdavanja 2012
Scenario Harold Foster
Crtež Harold Foster
Naslovna strana Harold Foster
Originalni naslov Edgar Rice Burroughs’ Tarzan: The Sunday Comics, 1931-1934
Format 245 x 345 mm
Broj strana 176
Edicija Riznica
Povez Tvrdi
 

Tarzan, čovek-majmun, nesporno je jedan od globalnih kulturnih fenomena XX veka. Priča o dečaku plave krvi, potomku Lorda od Grejstoka, koji odrasta u Africi među velikim majmunima, postaje njihov kralj i gospodar džungle, zatim odlazi u civilizaciju ali je sa prezirom odbacuje kako bi trajno uronio u divljinu, mešavina je mnogih literarno-kulturoloških motiva ranijih vekova: od „prosvetiteljskih“ dela koja dokazuju nadmoć belog čoveka u sudaru sa Prirodom i drugim (ne belim) ljudima – blagi model ovog korpusa je „Robinzon Kruso“ D. Defoa – do vraćanja mitovima o „plemenitom divljaku“ kao suprotnosti kolonijalnom doživljaju sveta evropskih kapitalista (od XVII veka do danas). Tarzanov tvorac, pisac Edgar Raj Barouz (1875-1950) koji ga je na svetlo dana doneo u romanu „Tarzan od majmuna“ iz 1912.g. i „vodio“ u još 20-tak dela, nije imao na umu baš sve navedene reference jer se vodio drugim motivima – stvaranjem zabavno-uzbudljivo-avanturističkog štiva koje će se masovno prodavati pre svega u palp-časopisima. I u toj je nameri u potpunosti uspeo jer je Tarzan brzo osvojio srca (pre svega malih i velikih) dečaka u SAD a potom i ostatka Zapadnog sveta. Po logici industrije zabave uspeh u jednom mediju „prelivao“ se u druge – u film već 1918.g. a deceniju kasnije i u strip. Prva strip adaptacija uvodnog romana o Tarzanu došla je iz pera Hala Fostera (1892-1982) i naišla na lep prijem kod čitalaca. Foster, međutim, nije hteo da produži rad na stripu jer je i dalje verovao da je njegova budućnost u reklamnim ilustracija. Strip je, naravno, nastavio da izlazi u dnevnim novinama a radio ga je Reks Makson čije crtačke veštine nisu bile naročite (stvar je „vadila“ činjenica da je strip adaptacija Barouzovih romana). Sve Maksonove mane izašle su na videlo kada je početkom 1931. počeo da piše scenario i crta table stripa o Tarzanu za nedeljne brojeve novina – strip je zauzimao celu stranu, štampan u četiri boje. Priča je bila konfuzna i naivna a crtež amaterski pa je postalo jasno da treba tražiti novog umetnika koji će, po isteku 6 meseci (na koliko je glasio Maksonov ugovor) nastaviti strip. Izbor je pao na Fostera koji se nije previše dvoumio pošto je, zbog ekonomske krize, posao u reklamnoj agenciji drastično opao. Tako se 29.9.1931.g. pojavila prva Fosterova tabla stripa o Tarzanu po njegovom scenariju. I, prvo što je Foster uradio bio je ono što se ne preporučuje – upotrebio je „džokera“ odnosno „deusa ex machina“. Kako bi presekao dotadašnji (besmisleni) zaplet on Tarzanu dovodi saveznika – kapetana D’Arnoa iz Legije stranaca koji bukvalno iskače iz aviona pravo u borbu sa podivljalim majmunima! Nevaljalci ginu, Tarzan se na brzinu oprašta od svojih saboraca i odlazi sa D’Arnoom u avanturu među legionarima i divljim pustinjskim plemenima. Potom se Tarzan vraća u džunglu gde, posle nekoliko samostalnih tabli koje potenciraju njegovu hrabrost, velikodušnost i brigu za slabe, započinje priča o lepoj Halviji, sveštenicu kanibala, koja odlučuje da je Tarzan junak za koga će se udati! Tarzan ne deli njen entuzijazam ali nalazi adekvatnu zamenu – mladog ragbistu Toma. Ipak, medeni mesec neće teći kako treba jer pleme želi da povrati Halviju. Tek što reši ovu krizu Tarzan zapada u novu – njegov sin Korak je ozbiljno povređen i on mora da ga spasi.

U prvim epizodama Tarzan izgleda egzotično i „šik“ – njegov kostim je nalik muškim „kupaćim odelima“ 1920-tih (na gaćice se nastavlja tkanina do levog ramena), kosa sa razdeljkom na sredini glave vezana je kožnom trakom, oko vrata visi ogrlica od kandži i školjki – i rešava probleme koji se manje-više mogu očekivati jer borbe sa zverima i divljim plemenima su svakodnevni posao kralja džungle; susreti sa „civilizovanim“ ljudima uglavnom su uvod u konflikte jer džunglu i njene stanovnike tretiraju samo kao izvor zarade. Zbog tako velikih izazova Tarzan mora da bude brz, srčan i nemilosrdan. Čak su i proslave pobeda takve – mahniti, „ludački“ ples dum-dum vodi u duboki trans u kome Tarzan odbacuje „i poslednji trag civilizovanosti“.

Iskorak iz kakvog-takvog realizma započinje epizodom „Groblje slonova“ u kojoj Tarzan odlazi da spasi prijatelja Eriha fon Harbenoma i suočava se sa praistorijskim čudovištem gigantosaurusom i pterodaktilima. Put kroz planinu vodi tu dvojicu u „Praiskonske močvare“ sa isto takvim stanovnicima. Bežeći od tiranosaurusa istraživači stignu do nepoznate zemlje koja je, ispostaviće se, zastala u doba drevnog Egipta. Egzotične dogovodštine u svetu svemoćnih faraona i zlih sveštenika, piramida, džungli i pustinja sa mnoštvom obrta, političkih i ljubavnih intriga, zavera i borbi traju gotovo dve godine dok Tarzan, pred izvršenjem smrtne kazne, ne pobegne u „obični svet“ (ovog puta gusara i sultana). Foster je iz realnosti uronio u fantastiku očito inspirisan Barouzovim romanom „Tarzan i dragulji Opara“ (1916) kojim je započeto Tarzanovo putovanje u izgubljene doline i svetove (baš kao u Dojlovom romanu „Izgubljeni svet“ iz 1912) odnosno u Pelusadar, kontinent u srcu Zemlje (kao u Vernovom „Putovanju u središte Zemlje“ iz 1864). Izmeštanje u druga vremena daruje avanturama posebnu atraktivnost i zavodlivost koja je očita i posle gotovo 90 godina od prvog objavljivanja. U te nove svetove Tarzan kreće sa poboljšanim izgledom: ostaje samo u gaćicama pa je njegova muskulatura potpuno otkrivena a gubi i traku oko glave pa mu kosa slobodno leprša (gornji deo starog kostima ipak je imao svoju svrhu kao povez za povređenu ruku). Fosterov crtež vidno napreduje iz table u tablu potvrđujući sve sigurniju ruku majstora koji će 1937.g. kad napusti „Tarzana“ svetu darovati remek-delo 9. umetnosti – sagu „Princ Valijant“.

(„Dnevnik“, 2018.)

Ilija Bakić

Ilija Bakić

Ilija Bakić, rođen 1960. u Vršcu, je srpski pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Veliki deo književnog opusa mu je vezan za fantastiku i avangardnu književnost, naročito signalizam. Član je Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i Srpskog književnog društva. Po zanimanju diplomirani pravnik, objavio je više knjiga poezije i proze, među kojima su najpoznatije: Resurekciona seča početnog položaja (1993), Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora – artefakt 1 (1995), Želite li da besplatno letite? – vizuelna poezija sa Zvonkom Sarićem (1997), Koren ključa, naličje ravnodnevice (1999), Filmovi (2008), Prenatalni život (1997), Novi Vavilon (1998), Dole, u Zoni – internet izdanje (2000), Jesen Skupljača (2007), Nastaviće se… (2008). Zastupljen je u antologijama srpske i jugoslovenske fantastike – Tamni vilajet 2, 3 i 4 (1992), (1993), (1996), Nova srpska fantastika (1994) i Fantastična reč (1997). Saradnik mnogih eminentnih izdavačkih kuća i periodičnih izdanja u Srbiji i urednik bloga Ilijada.

Pročitajte još na blogu

Čovek koji je jeo zlato

 Ako nisam napravio bitan previd, nakon što su Žanu Žirou zatrebale usluge pogrebnika, a Bluberi na poslednjoj tabli poslednjeg albuma svoje redovne serije krenuo na put prema Fort Navaju, francuska

Pročitajte dalje »

KORPA

close