Smrt jednog slikara – Jan Diks, omnibus br. 1, epizode 1-4

Agilna „Čarobna knjiga“ u okviru svoje nove edicije „Riznica Boneli omnibus“ objavljuje kompletirane „mini strip serijale“ italijanskog strip giganta „Sergio Bonelli Editore“-a što je za ovo tržište relativno novi profil izdanja. Istini za volju, tvrdo ukoričena izdanja Bonelijevih serijala već su prisutna na našoj sceni (Teks Viler, Zagor, Dilan Dog…) ali se ova edicija razlikuje po tome što sabira tzv „mini serijale“. Naime, šefovi kompanije Boneli shvatili su, po ugledu na američke strip korporacije, kako je nužno da šire ponudu odnosno da ne mogu da je baziraju samo na beskrajnim, višedecenijskim serijalima jer se ukus publike promenio. Rezultat ove odluke je niz serijala različitih tematika koji su u samom startu određeni-ograničeni ne samo klasičnim Bonelijevim formatom sveske sa stotinjak crno-belih stranica koja izlazi u mesečnom ritmu nego i predviđenim-planiranim rokom trajanja (čitaj, brojem svezaka koje će se pojaviti). Uprkos rezervama pa i otporima čini se da je to bio dobar potez koji je Boneliju doneo nove čitaoce i otvorio mnoge, drugačije stvaralačke prostore. Među, nakon više od dve decenije ovakvog rada, brojnim junacima zaokruženih serija zapažena je pojava junaka Jana Diksa, istražitelja umetnina, koga je stvorio crtač (radio na „Kenu Parkeru“, „Dilan Dogu“, „Teksu Vileru“, „Marti Misteriji“…) i scenarista Karlo Ambrozini (1954), poznat i kao autor serijala „Napoleone“ koji je izlazio od 1997. do 2006.g. u 54 sveske. „Jan Diks“ se pojavio maja 2008. i do svog zaključenja, jula 2010.g. „sakupio“, izlazeći svakog drugog meseca, 14 avantura.

Diks je još jedan u nizu istražitelja – ovog puta umetnina, čvrst muškarac srednjih godina, neformalnog stava i ponašanja, obrazovan ali jak na pesnicama i – naoružan, koji je nominalno angažovan kao konsultant u Rajksmuseumu u Amsterdamu; on je ekspert za starine i konzervaciju, likovni kritičar i terenski momak koji odrađuje svakovrsne „akcione“ poslove. Diksov poslodavac je direktorka muzeja Anika sa kojom je on u turbulentnoj vezi koja se često prekida pošto Anika, kao samostalna žena, traži pažnju i želi da je u centru Diksovog života a on je, opet, ljubitelj pića i žena (kojima ne može da odoli pa im lako pada u naručje). Zbog ovako promenjive intimne situacije posao često trpi a ljubavnici su nervozni i svađalački nastrojeni što je dodatni, dobrodošli izvor tenzija. Diks ima asistenta, momka Gerita koji je uglavnom korisna logistička podrška. Četvrti stalni član neformalne ekipe je penzionisani sudija Hilman koji po potrebi pribavlja informacije i umiruje ljubavnike a njegova „mana“ što okuplja stare, luckaste prestupnike. Diks „operiše“ širom Evrope (što je svakako egzotično u odnosu na istražitelje smeštene u već „etablirana“ mesta za kriminal i misterije kakva su Engleska i Amerika) i susreće slikare, falsifikatore, kolekcionare i preprodavce kao redovne „stanovnike“ svetova likovne umetnosti; pored njih „zalutaju“ i drugačiji živopisni tipovi. Mada zapleti najčešće započinju kao kriminalistički vrlo lako se u sve, kao dodatna ekskluziva, mešaju elementi fantastike i horora. Svaka epizoda je samostalna osim labave veze koja se ogleda u stanju ljubavi Anike i Diksa.

Prvi tom sabranih Diksovih avantura sadrži četiri epizoda (na čak 518 strana). Prva „Smrt jednog slikara“, koju je nacrtao sam Ambrozini, prati otkrivanje porekla „nove“ Vermerove slike koja jeste ali i nije falsifikat. „Jaguarova soba“ je na tragu „magijskog realizma“ i spaja tajanstvenu Južnu Ameriku i beskrupulozni, bilo kakve duhovnosti lišen (evropski) kapitalizam. Hororistički intonirana „Naša Gospa od Pčela“ meša policijsku istragu, sumanutog ubicu, poludelog slikara i brzu, žestoku akciju. „Trijumf smrti“ prepliće vremenske linije, fatalnu sudbinu nedovoljno poznatog slikara Bazilijusa iz XVII veka i antikvara, profesora Everdingena portret čijeg pretka Bazilijus nije dovršio zbog sticaja (najblaže rečeno) natprirodnih okolnosti.

 Specifičnost serijala jesu i promene crtača – svaku epizodu crta drugi autor – sasvim različitih stilova i tehnika. Ambrozinijevu nedovoljnu ukroćene liniju u drugoj epizodi „nasleđuje“ Đulio Kamanji kome je polazište oštri kjaroskuro; Paolo Baćilijeri se čvrsto drži karikaturalnosti dok manir Gabrijele Ornigotija podseća na Ambrozinija ali sa više tamnih površina. U svakom slučaju znatiželjni čitalac će u svakoj svesci dobiti starog junaka u novom (ob)liku što je svakako iskorak iz uobičajenog manira za strip serijale.

„Jan Diks“ je zanimljivo osmišljen junak koji spaja nekolike krajnosti: dovoljno je realan a, opet, egzotičan, dovoljno je „dobar“ i poželjno „nevaljao“, snažan je, snalažljiv ali i mudar. Njegove avanture na teritorijama koje nisu previše žanrovski „trošene“ atraktivne su i zabavne. Rečju, „Jan Diks“ je korektan, zanatski umešno realizovan korporativni strip serijal na koji svakako treba obratiti pažnju.

(„Dnevnik“, 2018.)