Ubistvo Kena Parkera ili velika bitka za Ričmond – Ken Karker knjiga 2
Ilija Bakić
13. januar 2019.
„Ken Parker“ je vrlo brzo stekao ugled valjanog vesterna „sa dušom“ i postao štivo na kome su odrastale generacije.
PULP
Pedigre Eda Brubakera i Seana Phillipsa u proizvodnji prestižnih kriminalističkih stripova nema ni potrebe posebno isticati. Iako su obojica pre dve decenije gro svojih računa plaćali radeći superherojštinu (ponekad eksperimentalnu, ponekad, posebno u Brubakerovom slučaju, surovi mejnstrim), iako je Brubaker, uostalom, poznat i po svom radu na Cat Woman, Daredevilu i posebno Kapetanu Americi čiji je dobar deo ideja na kraju završio u MCU filmovima o ovom heroju, ova dvojica autora već deceniju i po unazad stoje na braniku krimi stripa koji je, posebno u ovom stoleću, praktično tržišna niša što ima vernu publiku, ali te publike ima srazmerno malo.
Autori poput Davida Laphama, Briana Azzarella, Stevena Granta ili Gerryja Duggana svakako drže plamen upaljenim svojim često vrlo kvalitetnim radovima u ovom nekada velikom krilu industrije ali Phillips i Brubaker su uspeli, ne bez dobrog razloga, da se praktično brendiraju u ovom žanru, krećući polovinom prošle decenije sa praktično nezavisnim stripom – pod Marvelovim okriljem, ali bez podrške Marvelovog marketinga – Criminal, koji je upalio i kao izjava o namerama ali i kao izuzetna serija labavo povezanih priča o ljudima sa one strane zakona, a koju su dvojica autora u međuvremenu uspešno preselili u Image i potkraj prošle godine završili prvi serijal od dvanaest epizoda.
Već sam pisao o tome kako je Criminal praktično vratio krimi-strip, ako ne u mejnstrim, a ono barem u njegov komšiluk, osvajajući svetla reflektora i osvrte ozbiljnih kritičara najpre na ime visokog kvaliteta ali i Brubakerovog zaista izuzetnog CV-ja. Brubaker dolazi iz porodice uspešnih kreativaca, stric mu je, recimo, bio cenjeni holivudski scenarista i njegovi prvi notabilni radovi su bili unutar kriminalističkog žanra, ali je za prerpoznatljivost i respekt koji ima verovatno bitno to kako je radeći superherojske stripove uspešno u njih ubrizgavao elemente kriminalističkih i špijunskih žanrova, da bi na, kako je izgledalo, vrhuncu superherojske karijere odlučio da izađe iz korporacijskog stripa i radi autorske serijale, paralelno sa pisanjima scenarija za veliki i mali ekran. Scenaristi njegove generacije i sličnih senzibiliteta, poput Fractiona ili Remendera su imali slične trajektorije (sa Fractionovim nedavnim uspešnim povratkom superherojima o kome ćemo uskoro progovoriti koju) ali Brubakera zaista izdvaja ta vernost krimiću. Od Scene of the Crime, preko Gotham Central pa do Kill or Be Killed i My Heroes Have Always Been Junkies, Brubaker je držao jednu jasnu liniju nastavljanja tradicije kriminalističke proze, kinematografije i stripa, a uz Phillipsa kao ravnopravnog koautora stripovi poput poslednja dva nabrojana, Criminal, ali i The Fade Out (pa i Fatale) su, može se reći, skoro svi redom moderni klasici žanra.
Što nas dovodi do grafičkog romana Pulp izašlog pre par nedelja. Pulp je dokaz da format samostalne priče u jednoj (nešto dužoj) svesci koji su dvojica autora (zajedno sa Phillipsovim sinom Jacobom na koloru) testirala sa My Heroes Have Always Been Junkies dobro funkcioniše i za njih dvojicu i za Image Comics pa je ovo projekat urađen kao, pretpostaviću predah i rekuperacija između dve sezone serijalizovanog Criminal. Pulp je, da se ne pretvaram da ovde ima neke neizvesnosti, fenomenalan strip i baš onakav blagi iskorak izvan uobičajenog Criminal programa koji osvetljava kriminalistički triler iz nešto drugačije perspektive da se autori osveže a da publika dobije podsećanje na to da krimići imaju različite aspekte i senzibilitete.
Pulp je, naime, kako mu i ime sugeriše jedna pomalo arheološka tvorevina, smeštena u vreme pred početak drugog svetskog rata kada su žanrovski roto-romani štampani na jeftinoj hartiji (pulpi, jelte), činili dobar deo popularne kulture. Stripovi su još velikim delom bili vezani za novine kao osnovni medijum – dakle, namenjeni pre svega odraslima – pa su jeftini (bukvalno i preneseno) prozni radovi kupovani na kiosku za pet centi, pružajući grube vestern ili kriminalističke (ili avanturističke…) pustolovine momaka sa ne uvek sasvim idealne strane zakona bili neka vrsta „tamnijeg“ krila pop-kulture.
Brubaker i Phillips su u svom dosadašnjem radu demonstrirali veliku ljubav prema istoriji žanrovskog stvaralaštva: Fatale je u ogromnoj meri bio strip smešten u eru rođenja palpa i lavkraftovskog horora, a The Fade Out se bavio Holivudom sa kraja četrdesetih godina. Brubaker je, uostalom, u svojim brojnim esejima u Criminal pokazao i poznavanje i afinitet prema eri koja je praktično kreirala palp (i noar) senzibilitete koje danas shvatamo kao tvrdojezgreni žanr i readymade formulu.
Ovo se vrlo eksplicitno tematski i tretira u Pulp gde je glavni junak, Max, ostareli njujoršli pisac palp vesterna koga izdavač večito krajca za pare a čak će mu, nakon što Max strada na ulici od lokalnih đilkoša, izgubivši nešto dostojanstva i sav honorar koji je primio za prethodni roman, i pokazati da ga je sasvim lako zameniti sedamnaestogodišnjakom koji tek uči da piše ali može da iskucava dovoljno slične vestern romane sa istim glavnim junakom koga je Max osmislio i tretirao godinama kao svoje čedo.
Brubaker ovde veoma elegantno analizira ideje autentičnosti naspram praktično industrijske proizvodnje „sadržaja“ a što je sukob koji je danas ekstremno aktuelan, verovatno i aktuelniji nego tridesetih godina prošlog veka. Pulp počinje sekvencom iz poslednjeg Maxovog romana, koju Phillips crta maestralno prenaglašeno dajući revolverašima ikoničke figure i poze dok njegov sin svedenim a opet neukroćeno razmazanim kolorom majstorski smešta u eru kada su stripovi često iz mašine izlazili razlivene boje što prelazi preko kontura likova i ivica kvadrata, sugerišući eru palpa jače nego i Brubakerov izrazito melodramatični tekst.
Naravno, Brubaker ovde mora da igra vrlo okretnu igru, pišući roman u romanu, jer je i onaj roman na nivou iznad pun (melo)drame i napraviti razliku između autentične žanrovske drame i prenaglašene, satirizovane drame može samo neko ko izuzetno vlada formom. Brubaker je taj a u Philipsu ima idealnog realizatora pa su kontrasti između fiktivnih epizoda na „divljem zapadu“, stvarnih epizoda u savremenom Njujorku (1939. godine) ali i flešbekova na stvaran život na američkom zapadu od pre četrdeset godina, sa krtaja 19. veka u kojima Max sve češće pluta, prefinjeni i izuzetno evokativni. Ovde se evolucija palpa preko nekoliko decenija razvoja tehnologije, ukusa publike i logistike industrije vidi i iz kolora koji je u Njujorku prigušen i „realističan“ a na starom zapadu divalj, neprirodan i razmahan, ali i iz organizacije stranice. U savremenim epizodama Brubaker i Phillips idu na aproprijaciju modernog „umetničkog“ pristupa pripovedanju sa dominantnim tempom od po sedam kvadrata po tabli a koji se onda ne samo intuitivno kontrastira sa slobodnijim, širim zahvatom uspomena na zapad, već i dobija izvanredna vizuelna krešenda u stranicama koje su cele jedan prizor, najčešće klaustrofobično smešten u mali okvir sa tekstom koji pada prema dnu stranice, ali i akcionim vrhuncima koji su disciplinovani i ne „iskaču“ drastično iz formata ali svođenjem tabli na šest ili pet kadrova perfektno posreduju urgenciju i energiju konačlnog oslobađanja napetosti.
Već sam jako mnogo puta hvalio Phillipsov potez koji je sa godinama postao još suptilniji i ikoničniji. Tanke linije koje poslednjih nekoliko godina Britanac koristi su vrlo lepo opslužene odmerenim kolorom njegovog sina, uz krajnji utisak da vidimo samu suštinu svake scene, sa svim viškovima uklonjenim kroz dosledni, disciplinovani rad, a da istovremeno imamo pun „miris“, „zvuk“ i „ukus“ vremena i mesta na kome se radnja događa.
To mesto je Njujork, pred rat u Evropi, sa parama kojih nikad dosta i nacistima koji se kurče po kafanama i pripremaju marševe u znak podrške Hitleru. Max je samo omatoreli pisac palp romana u kojima svojoj ludoj mladosti na još uvek neukroćenoj granici pokušava da podari plemenitiju formu i možda srećniji kraj nego što ga je u životu imao. Kada ga taj isti život pritisne sa svih strana – od nedostatka para do teskobe na poslovnom, porodičnom, pa i, nesvesno, političkom planu – Max će se prisetiti klinca kakav je nekada bio, zapravo manifestno nam priznajući u jednom monologu da on nije ono što vidi u ogledalu i da u sebi oseća isto ono što je osećao pre trideset ili četrdeset godina.
„Gerijatrijski noir“ nije egzotičan žanrovski pristup, naročito danas sa velikom kilometražom samog krimi žanra, pa smo od Christosa Gagea onomad dobili sjajni Sunset (živopisan na pokojnom UPPS-u), od Gerryja Duggana Dead Eyes, a Brubaker i Phillipsi sa Pulp uspevaju da okrenu iste motive – samoispitivanje ostarelog muškarca da shvati je li i dalje vredan kao čovek i kao muškarac, ako je ikada bilo ičeg vrednog u svemu tome – na svež način, povezujući postavku jednog „poslednjeg velikog posla“ sa vrlo dobro odmerenim i vrlo aktuelnim kulturološkim, pa i političkim iskazom.
Da je u 2020. godini moguće čitati vrhunski palp krimić u kome su negativci nacisti je vrlo lepa spona sa klasičnim palp radovima i stripovima sa kraja tridesetih i iz četrdesetih. Brubaker je, uostalom, bio veoma inspirisan klasičnim Kirbyjevim i Simonovim Kapetanom Amerikom za svoj rad – a ne zaboravimo da je prva epizoda Kapetana Amerike iz 1941. godine, urađena od strane dvojice njujorških Jevreja imala na naslovnoj strani titularnog heroja kako Hitleru spušta moćan kroše na vilicu – ali Pulp nije samo omaž i odavanje pošte prethodnicima već i strip koji, pričajući o prošlosti (koja sanja o još daljoj, nevinijoj prošlosti u kojoj je i kriminal delovao pravičnije), priča o našem trenutku danas i daje nedvosmislen i snažan iskaz o tome na kojoj strani istorije valja biti (a Ben Shapiro nek, jelte, jede govna). Ne samo nasuprot nacizma – Pulp ima jaku antikapitalističku, veoma prizemljenu, levičarsku nit koja se jasno provlači sa Zapada sve do Njujorka – već na onom mestu koje podrazumeva brigu za bližnje i poštovanje za ljude koji će, uprkos svom cinizmu i mukom kojima smo okruženi, biti spremni i da poginu da bi sprečili zlo da se izjednači sa dobrim. Majstori ostaju majstori, to je valjda već i truizam, ali Brubaker i Phillipsi su sa Pulp isporučili jedan moderan klasik, vitak, energičan, sveden, lak za čitanje a višeslojan, emotivan a inteligentan – jednom rečju sve ono što je najbolji palp ikada mogao da poželi da u njemu vidimo.
Za potrebe teksta korišćeni su kadrovi iz stripa.
Copyright @ Image Comics
Written by: Ed Brubaker
Art by: Sean Phillips
Uroš Smiljanić
Mehmed Krljić predstavlja: DJ Meho Show
Pročitajte još na blogu
Svemirska potera za detetom ljubavi – Saga, prvi tom
Ilija Bakić
15. decembar 2017.
U svom uvodnom tomu „Saga“ se otkriva kao precizno profilisan strip na zanatski visokom nivou
Povratak iz ledene pustinje u ljudsku divljinu – Ken Parker 6
Ilija Bakić
13. novembar 2019.
Šesti tom edicije čine dve epizode kojima se završavaju odnosno započinju mini celine u okviru ovog serijala.
Pasquale Frisenda
Danijel Kuzmić
3. januar 2016.
Znate li tko je Pasquale Frisenda? On je crtač stripova, dakako, koji živi i radi u Italiji, prihvaćen i prepoznat na dva jaka Bonelli serijala – Ken Parker i Magični Vjetar, a u novije vrijeme i Tex Willer.