Nema mnogo kako sam, pišući o prvom albumu Pogrebnika, udenuo u tastaturu kako Dorison i Mejer pokušavaju da uskoče na Bluberijev teren i „obezbede nam nove priče sa ukusom prašine, baruta i jeftinog duvana. Ukusom krvi i lošeg viskija. I špageta.“ Rekoh tad da Pogrebnik još nije novi Bluberi, a da li će biti, ne zna se. Rekao sam još mnogo toga, ali ništa zbog čega treba tražiti dodatni prostor u udžbenicima istorije.
Za sada.
No, da se vratimo temi. Pre nedelju dana Makondo je obradovao Srblje dvostrukim izdanjem Pogrebnika. Iz štampe su izašle druga i treća epizoda serijala, „Ples lešinara“ i „Ogar iz Sater Kampa“. Kockice koje je bacio „Čovek koji je jeo zlato“ sada su se već ozbiljno zakotrljale i nakon tri albuma možemo mnogo jasnije da vidimo šta nam nova saradnja dva stara poznanika donosi i na šta će to da liči.
Ukratko, donosi nam Pogrebnika umesto Bluberija. Čini se da su Dorison i Mejer u startu shvatili da prosto kopiranje onoga što su stvorili Šarlije i Žiro ne vodi ničemu i da, ako žele da stvore strip za pamćenje, a to ni ne skrivaju, moraju publici da ponude dobro odmerenu mešavinu starog i novog.
Da razbijem bilo kakvu neizvesnost, za sada izgleda da će im uspeti. Epizoda „Ples lešinara“ je lagan korak napred u odnosu na „Čoveka koji je jeo zlato“, a „Ogar iz Sater Kampa“ je nesumnjivo najbolji strip od ova tri. Premda ne mogu da se složim sa ocenama da je već sad u pitanju remek delo. Ali bi, uz dobru nadogradnju u četvrtom albumu, mogla postati važan sastojak jednog remek dela.
Pre objašnjenja, da pređemo na blok ekonomsko-propagandnih poruka radnju, stanje i zbivanje. Pucanj koji je odjeknuo na kraju pvog albuma nije lišio života druga Pogrebnika, ali jeste šerifa Bigbija, i nije ga ispalila ljupka gospođica Preri, već matora služavka Lin. Čime nas je istovremeno lišila svih dilema oko sudbine Džona Snoua Džonasa Kroua i još jednom potvrdila da onaj koji je izmislio izreke „Bez starca nema udarca“ i „Gledaj majku, biraj ćerku“ uopšte nije bio lud. Nego samo mator, dabome. Elem, nakon što su uz jednocifren broj poginulih i povređenih uspeli da prežive sučeljavanje vojne patrole i pohlepom obuzetih rudara iz Anokija i pobegnu sa liceta mesta događaja, Džonasa i njegove pratilje čeka naizgled nemoguć zadatak. Da prevezu Pogrebnikovu kočiju (koja nije u baš najboljem stanju) skupa sa Kuskovim lešom natovljenim zlatom (koji takođe nije u baš najboljem stanju, ali bar ima izgovor u tome što je leš) preko isušenog, neravnog i stenovitog terena (koji jeste u najboljem stanju isušenosti, neravnosti i stenovitosti), dok im za vratom diše potera popizdelih rudokopača (koji su u stanju akutnog pijanstva) i ometa ih zarobljenik koga su usput pokupili (koji ne bi bio u stanju da hoda, da se Pogrebnik pita, a pitaće se), do Kuskovog starog napuštenog rudnika (koji je u stanju totalne oronulosti). A da, tu su navodno i talac koga čeka smrt ako ne stignu do cilja u zadatom roku i njegov tajanstveni ubica. Nema sumnje, sve njih čeka pakleno putovanje tokom kog će dobiti priliku da pokažu sve divote (što će se tu i tamo dešavati) i užase (što će se gotovo stalno dešavati) ljudske prirode.
Nadam se da mi nećete zameriti ako vam otkrijem da je Pogrebnik na kraju balade pokopao sve kopače i dočekao početak drugog albuma truckajući se na svojoj renoviranoj kočiji sa dve nove saputnice. Znam šta sad mislite, ali izeš ga, ako je Bluberi mogao da vuče one dve beskorisne pijandure svuda kolo, zašto ne bi Džonas činio isto sa dvema korisnim suknjama? Naročito ako bez njihove pomoći ne bi ni imao načina da se vrati svome bizMisu? Uostalom, nije on Dilan Dog, pa da može da uzme zdravo za gotovo da ga nova treba čeka već u narednom broju serije.
Kad smo kod biznisa, on baš ne cveta jer Džonas nema MANIRE. Srećom, kako se engleske guvernante rađaju sa izmenjenim i dopunjenim izdanjem Bontona za grobare u rukama, ima ko da ga nauči ponašanju prema mušterijama, pa su Džonas, Rouz i Lin uspeli da za lepe pare ugovore sahranu tašte nekog bogatog rančera. Sve je išlo kao po loju sve dok pokojničin suprug, penzionisani oficir iz Građanskog rata nije prepoznao Kroua koji je pod njegovom komandom služio kao vojnik. Na sreću, matori ne želi da ga prijavi najbližem šerifu, već njegovu pomoć da pronađe i ubije nekoga iz njihove zajedničke prošlosti, nekoga ko se odaziva na nadimak Ogar iz Sater Kampa. Na nesreću, ima i onih koji nemaju ništa protiv da sami podnesu prijavu, a šerifi su zapravo veoma blizu…
A približio se i trenutak u kome bi trebalo da razjasnim zbog čega vredi čitati Pogrebnika. Kako bih to postigao, vratio bih se na trenutak onome što su vestern žanru doneli Šarlije i Žiro. Tokom četiri decenije rada na Bluberiju, ove dve legene su uspele da sve one klišeizirane likove koji odvajkada žive i umiru u vestern pričama, sve one kauboje, meksikance, indijance, barske pevačice, lutalice, bandite, tragače za zlatom, kockare, vojnike, sitne prevarante, kurve, izvidnike, kicoše i još mnoge druge, da sve njih učine realnijim, ljudskijim, da ih bar naizgled u našim čitalačkim očima od kartonskih likova pretvore u ljude od krvi i mesa. Za koje smo, sve dok su korice stripa otvorene, sposobni da poverujemo kako su sposobni da vole, mrze, žude, spletkare, očajavaju, ubijaju i umiru. Šarlijeovi inteligentni scenariji i Žiroove ludačke crtačke bravure udahnule su konačno (stripovski) život svim tim ljudima, učinile ih, ako već ne stvarnim, onda bar uverljivim.
Dorison i Mejer su sebi postavili za cilj da sve to zadrže, koliko je to u njihovoj moći, ali i da odu korak dalje. Njima više nije bilo dovoljno da junake i zlikovce iz vesterna učine realnim, oni žele da otkriju i od čega su oni sačinjeni. Da ih rastave na sastavne delove i u potpunosti ogole njihove duše, otkriju svaki detalj koji ih pokreće ili drži u mestu. To je nešto čime se njihovi prethodnici nisu (previše) bavili. Ako izuzmemo bazične, najprimarnije motive kao što su želja za novcem, osvetom ili moći, Šarlijea nije previše interesovalo šta se krije iza izvučenog revolvera meksičkog banditosa, blistavog osmeha kafanske pevaljke ili grozničavog pogleda Žute Brade. Skriveni, dublji motivi za ovakvo ili onakvo delanje, želje, traume, slabosti, interesovanja i ostali sastojci od kojih se peče jedna ljudska ličnost nisu bili forte Bluberija niti je bilo potrebno da to postanu da bi ovaj bio vrhunski vestern. Što nije značilo da ne bi mogli da budu implementirani u neki drugi stripovski naslov istog žanra. A da to bude uspešno predstavljeno crtežom i da ne šteti priči, već je osnažuje.
Filmskim rečnikom, ako je Bluberiju pandan „The good, the Bad and the Ugly“, Pogrebnik bi trebalo da postane njihov „Unforgiven“. I u tome leži muka, jer dok je „The good, the Bad and the Ugly“ samo opako dobar vestern, „Unforgiven“ je filmčina.
Koja prevazilazi žanr vesterna.
Mislim da će doći trenutak u kom ću napisati da je Pogrebnik stripčina. čak mislim da je veoma blizu. Za sada još nije tu jer, premda su našli svoj glas i imaju svoj autorski pečat, još uvek njihove priče nisu na nivou najboljeg što su pružili oni koje žele da naslede. Ali se približavaju i imaju šta da kažu. Nadam se da ne umišljam da prašina koja se diže iza Pogrebnikovih kola polako počinje da me štipa za oči, a njegov viski da mi grebe grlo.
U sve zahuktalijem globalnom nastupanju digitalnog sveta, kontinuirano pojavljivanje časopisa (makar i jednom godišnje) koji se bavi umetnošću pravo je čudo.
Na kraju ove velike strip avanture sasvim je nesporno da serijal “Gaša Šeprtlja” spada u klasike kako 9. umetnosti tako i svekolike umetnosti.
(Žeželj i mi, ni dvadeset godina kasnije) Napisano povodom izlaska knjige: Danijel Žeželj, Omnibus, „Komiko“, Novi Sad, 2013. Živa sam duša i pazim šta pričam o knjigama u kojima se
Među mnogim autorima koji su u temeljima svog shvatanja krimića imali čistokrvnu „tvrdu školu“, započetu pre II svetskog rata, bio je i Donald E. Vestlejk (1933-2008).
