Dilan Dog Obojeni program 9

Dilan Dog Obojeni program 9

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email
Share on pinterest

Nove boje, nova lica

Dilan Dog je u svom nastanku poleteo na krilima svoje epohe. Postao je distorzirana slika sveta u trenutku svoga nastanka. Užas u svetu Dilana Doga je prevashodno amalgam činilaca sa kojima su se mogli identifikovati i sami čitaoci, bez obzira na uzrast i obrazovanje. Ko je mogao prevideti makar delić brojnih umetnutih narativnih i slikovnih igara koje je Sklavi inkorporirao u Dilanov svet? Svaki novi broj je postajao pozornica po kojima je scenarista vešto plesao, igrajući se sa našim poznavanjem sveta, i ujedno je ispod vela osnovne horor priče tkao mnogo suptilniji osećaj strave pred svakodnevicom koja nas okružuje. Od banalnih zombija iz prve epizode, preko daleko izopačenijih čudovišta iz komšiluka, ispostavilo se da nas, čitaoce Dilana Doga, i Sklavija kao njegovog tvorca, užasavaju slične, ako ne i iste stvari.

Gde je nestala “magija”? 

U intervjuu za nedeljnik “Vreme” Paola Barbato je pojasnila jedan aspekt ove pojave: “Dilan Dog je u potpunosti čovek, ima slabosti i mane, pa čak i loše aspekte. Posle pedeset, pa potom i stotinu brojeva, stvari su postajale daleko potvrđenije, precizne. Ali nakon dvestotog broja svi smo postali suviše sigurni u sebe – publika ga je volela, bio je jasno definisan, i nije bilo ništa šta bi se moglo dodati. I to je počelo da paralizuje serijal. Sledećih sto naslova, do broja trista, Dilan je postao kopija samog sebe. I to je bilo pogrešno. Nismo više bili stimulisani, pa Dilan više nije sazrevao – počeo je da stari. Jedan junak ne bi trebao da postane kopija samog sebe, jer time gubi identitet.” Ono što nije izgovorila, ali poput avetinjskog šapata uhodi ovu temu, je jedno ime: Gvaldoni. Autor na Dilanu Dogu od 2006, i glavni urednik redakcije ovog junaka od 2010, Gvaldoni je svojim (ne)činjenjem osakatio serijal koji je zamišljen kao sveobuhvatna kritika društva i jezivi odraz stvarnosti u ogledalu. Gurnuo ga je u smeru mediokritetstva. Tokom trogodišnjeg perioda Gvaldonijeve vladavine Dilan Dog je postao banalan i prestao je da podstiče sivu masu čitalaca na rad. Izdavačka kuća Veseli četvrtak je na samom kraju ove staze ka Golgoti, i epizode koje slede su neke od poslednjih koje moramo da “trpimo” umesto da uživamo u vožnji. Tako nam makar obećavaju, a konačni sud tek sledi. Kako bilo, uredništvo, na čijem čelu se sada nalazi Rekioni, realizuje velike promene u serijalu, ili Paolinim rečima: “Morao je da ponovo postane svež i ukorak sa temama. Ključ je bio da ne menjamo njega, već da menjamo okolinu. Da učinimo da se stvari oko njega menjaju.”

Već smo videli naznake kvalitetnijeg pristupa liku, posebno u epizodi Mater Morbi (Veseli četvrtak 71), i malo ko bi bio žalostan kada bi takav pogled na Dilana postao svakodnevica. Opet, da li će se to desiti, videćemo.

Uredništvo Veselog četvrtka je ovog leta odlučilo da nam dopusti da okusimo mali delić toga što sledi. To baš i nije dobra konstatacija. Prvo, to što sledi, pre svega u redovnoj seriji, nije isto što možemo da čitamo u ediciji Dylan Dog color fest (kod nas Obojeni program). Drugo, autori tri priče iz ove sveske Color festa su nezavisni autori, koji nisu do sada radili na ovom liku, pa ni u izdavačkoj kući Serđo Boneli. Znači, opet to nije pravi uvod u reformisanog Dilana Doga. Ali u jednom aspektu jeste – znatno višem stepenu umetničke slobode, podsticanja dubine priče a time i čitalaca na razmišljanje, i pokušaju da se Dilanova sfera postojanja proširi. Zato je ovaj “specijalni broj” vredan posmatranja, proučavanja i iščitavanja. A iz istog razloga, ako postoje oni kojima se ne dopada, to opet nije isti Dilan koji nas čeka na kraju ovog mučnog puta za nekoliko meseci. Izbor je svakako tu – teško je kada ga nemamo.

DILANOVO NOVO RUHO: Prva priča u svesci, Ser Boun – Odela po meri, je rad Ausonie, što je pseudonim Frančeska Ćampija, četrdesettrogodišnjeg umetnika iz Firence. Ausonia se bavi ilustracijom, slikarstvom i, naravno, stripom. Pseudonim je odabrao po ekološki uništenoj i zagađenoj industrijskoj zoni kraj rodnog mesta, pored koje se u detinjstvu igrao i koja mu je usađena u sećanja kao opasno i nepristupačno mesto. Ausonijin Dilan Dog je mračan i sugestivan, išaran grafitnom olokom do teksture slične mermeru. 

Na početku priče Dilan je zapušten, neošišan, u kadi. Lice mu se ne vidi a zavesa na kadi visi. Da li je pao, ili umire? U svakom slučaju, teško da je reč samo o junaku koji se doteruje za izlazak. Sva (identična) odela mu trule. Znamo da je Dilan uvek obučen u istu garderobu, ali sada ih prvi put vidimo da krvare i da po njima mile crvi. Ono što sledi je jedna verzija obnavljanja i nastanka Dilanove garderobe, svakako originalna, ali čini nam se da se ipak ispod svega krije još jedna dublja nit. Ako ovu priču posmatramo kroz aspekt reforme serijala, možemo da prepoznamo zapuštenog i umirućeg Dilana ceo serijal u prethodnom periodu, dovedenog do truljenja. Zašto sve gospođice klarete kod krojača izgledaju isto? Da li su to članovi redakcije ili čitaoci? Ko su demoni odgovorni za nastanak Dilanovog odela i zašto pričaju tako? Kakve sve anagrame i na kojim sve jezicima izgovaraju dok rade? Epizoda krije pregršt tema za razmišljanje, a to je i suština Dilana Doga, zar ne? Evo još jedne: ko je mrtvi demon Ser Boun? Gvaldoni? Sklavi? Rekioni?

Ono što znamo je da na kraju zatičemo ponovo sređenog Dilana, podšišanog u novom odelu, za koje znamo da će opet istruliti. Opet će mu biti potrebna nova garderoba. A kao u priči Carevo novo odelo, pitanje je ko će primetiti da je car go, i kada.

I za kraj, kako smo sigurni da ova priča krije baš tu suštinu, od svih ostalih mogućih? Gospođica Klareta prati Dilana kući sa novom garderobom, a on postaje ljubopitljiv. Tvrdi kako je jednog od prethodnih puta kada su se sreli izjavila kako joj se njen posao gadi. Ona odgovara gledajući kroz prozor: “Dobro sam, obožavam svoj posao, i sve u životu mi ide kao podmazano. Kraj priče.” 

ratimo u tom trenutku njen pogled u daljini, i vidimo da u prolazu posmatra crno ogoljeno drvo. Isto drvo kakvo se nalazi na naslovnici Mater Morbi, najpoznatije i svakako najbolje priče Roberta Rekionija, delom zahvaljujući kojoj je i postavljen na čelnu poziciju u redakciji Dilana Doga.

UJED ZA DUŠU: Sledeća priča, Gric gric,  delo je Marka Galija, četrdesetpetogodišnjeg umetnika iz Montikjarija. Gali je objavljivan u Španiji, SAD-u i Francuskoj koliko i u rodnoj Italiji. Njegov dilan je grafički daleko različitiji od svih ostalih u ovoj svesci. 

Mršav, skoro ispijen, ženstvenih crta lica. Kao da nosi šminku. Likovi su do te mere izdeformisani da i okoliš počinje da poprima čudne uglove, iako je sve besprekorno projektovano. Igra senkama Marka Galija ima posebnu draž, naročito kada pokušamo da spoznamo odakle dolaze zapravo ti izvori svetla. Gali nas zarobljava u noćnoj mori, u priči koja je u suštini (anti)ljubavna. Marko Šelić je u pogovoru sjajno opisao ovaj aspekt priče, i tu nema zamerke. Demon materijalizovan u kuhinji kao paradigma problema u vezi (ili bilo kakvog drugog), i koji neprestano traži da se hrani, i koji odbija da nestane dokle god ne proždere suštinu onoga zbog čega je tu. I kad ostvari svoju svrhu, samo vidimo avion kako odleće na nebu. Problem rešen.

U ČETVOROUGAONOM BUNARU: Poslednja priča, Klaustrofobija, delo je Aka B, rođenog u Milanu 1976. godine sa krsnim imenom Gabrijele di Benedeto. Bavi se karikaturom, crtanjem stripova i video-umetnošću, i jedan je od osnivača umetničke grupe SH.OK studio, koja okuplja mlade neafirmisane autore željne angažovanja. Aka B je ostvario zavidnu karijeru s obzirom na opredeljenje nezavisnog andergraund autora, tako da je objavljivan i u SAD-u sa radovima za DC, Marvel i Dark horse.

Aka B smešta svog Dilana na dno bunara u šumi. Ne daje pojašnjenje odakle on tamo, niti pruža bilo kakvo razrešenje. Dilan je jednostavno na dnu tog širokog jezivog bunara, četvorougaone osnove, prepušten sebi i svojim mislima. Njegovi vapaji upomoć ne nalaze spasenje, niti vidimo ikoga u blizini da mu pomogne. Bunar je četvorougaon poput panela u kaišu stripa, i Dilanu ne preostaje ništa više od toga da suzbija svoju klaustrofobiju i živi svoj život unutar te četiri linije koje ga ograničavaju, bez ikakve nade da će iskoračiti izvan njih. 

Bez obzira na maštu koja bi ga odvela van tih zidova, ili na uticaj psihodelične gljive i totalnog razbijanja panela poput staklene pregrade, cela radnja se odvija u Dilanovom umu, ili kako on sam kaže “mestu iz kojeg ne želi da izađe”. Opet se možemo baviti temom da li je za Dilana strip zatvor ili slobodna poljana, i koliko to zavisi od njegovih autora, ali Aka B svakako tako vidi tog junaka – kao osobu neslućenih mogućnosti i potkresanih krila u isto vreme. Sa najalternativnijim crtežom u svesci, Klaustrofobija se ističe pre svega sa slobodom tumačenja.

A to je u neku ruku i poštovanje ukazano čitaocima. Stari Dilani, iz Sklavijeve epohe, nosili su u sebi tu dozu poštovanja. Nisu bili puki horor, makar ukoliko mi odlučimo da ne bude tako. Obojeni program 9, odnosno Color fest 16 iz februara tekuće godine (u Italiji), je izazvao oprečne reakcije. Neki su bili zgroženi, naviknuti na lenjost iz prethodnih godina kojoj se nisu opirali. Drugi su zadovoljno trljali ruke. Svakako je reč o stripu koji će vas naterati na razmišljanje, pa makar u koju od ove dve grupe da se svrstate.

Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović, rođen 1977. godine u Beogradu, diplomirao arheologiju na Filozofskom fakultetu 2003. godine. Saradnik je beogradskog nedeljnika „Vreme“ gde redovno objavljuje tekstove o stripu i strip-kulturi. Dugi niz godina radi kao terapeut sa osobama sa ometenošću, posebno sa autističnim osobama, autor i koautor je brojnih inkluzivnih i terapijskih programa rehabilitacije. Član je ICOM-a. Autor je bloga za promociju, kritiku i istoriju stripa KAIŠEVI.

Pročitajte još na blogu

KORPA

close