Dylan Dog # 76 „Crno prokletstvo“

Dylan Dog # 76 „Crno prokletstvo“

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email
Share on pinterest
Redovna serija broj :  # 76
Naziv :  „Crno prokletstvo“
Naziv originala :  „Maledizione nera“
Scenario : Tiziano Sclavi
Crtež : Ferdinando Tacconi
Naslovna :  Angelo Stano
Objavljeno u Italiji : januar 1993.
Objavljeno u Srbiji : Vannini # 7 (10.03.2002)
Ukratko:
U siromašnoj londonskoj četvrti, vraćajući se sa terevenke sa svojom suprugom Glen, Kirk Bauvers kolima usmrćuje malenog crnca. Sud ga oslobađa krivice, ali nemirna savest nije jedino što Kirku ne da mira…
Da li je dečakov otac bacio vudu kletvu na odgovorne?
 
Siromašni crni dečak je usmrćen. Beli sud oslobađa bogatog belog ubicu. Imamo dvostruki duel: belo protiv crnog, bogato nasuprot siromašnome.

Ishod je, čini se, unapred odlučen. Crnom čoveku ipak preostaje primitivna magija protiv civilizovane (ne)pravde belaca. Na taj način bi čitaoci trebalo da navijaju za gos’n Zameja Nonplua, jer njegov način kažnjava krivce, uspostavljajući kakvu-takvu ravnotežu na Justicijinom tasu.

Ipak ne.

Sklavi nam, ipak, pokazuje da ono što nazivamo pravdom predstavlja samo apstraktni, misaoni pojam. „Pravda“ koju sprovodi Nonplu je jednako okrutna i bezobzirna kao i ona zvaničnih institucija, i, osim navodnika, zasluzuje i jedno zagrađeno „ne“ ispred. Što smrću, što sudbinom gorom od smrti bivaju kažnjeni odgovorni za neodgovaranje bilo koga za gaženje deteta: Kirk, sudija, advokat odbrane, advokat optužbe, i konačno, jedini pravi krivac – Glen Bauvers.
Naš Dilan je u ovoj epizodi, kao retko do sada, bukvalno bez sopstvene volje. U istrazi ga vode zablude, nepotpune informacije, predrasude (tačne doduše) i hipnoza.

Pošto se u priči dosta toga sukobljava i razilazi (belo/crno, bogato/siromašno, civilizovano/primitivno), zanimljivo je povući nekoliko paralela:
Sudija Hamilton – J. Nonplu; obojica sude i presuđuju loše. Prvi, suočen sa vuduom, priznaje grešku kod sopstvene presude, duboko se kajući, dok drugi takvu katarzu ne poznaje, uveren u ispravnost sopstvenog (prekog) suda.
Adv. Harold – adv. Sidni; obojica su živi mrtvaci, jedan u prenesenom smislu – drugi bukvalno. Dete – Kirk; možemo li ih poistovetiti, nazvati ih nevinim žrtvama? Mislim da da. Kirkov greh je u tome što nije dozvolio da ispašta pravi krivac – njegova supruga Glen.
S druge strane, preuzimanjem krivice (i prokletstva), ličnom žrtvom, kao i ogromnim osećanjem griže savesti, Kirk se definitivno iskupio za saučesništvo.

Pomenuo bih još jedan duel, borbu između stvarnosti i fikcije. Monolog Zameja, u kome on govori da bi pre zaklao pile u svrhu prehranjivanja porodice (otud i dvojako shvaćen naslov Crno prokletstvo – i kao siromaštvo, i kao magija) nego zarad nekog vudu rituala, nasuprot onome što se događa kasnije, kada vudu stereotipi potvrđuju Dilanove -a i naše- (prethodno opovrgnute) predrasude.

Takoni, crtač meni lično odvratnog stila, ovde ipak radi solidan posao, pre svega zbog brojnih horor scena u kojima se on odlicno snalazi.

Pročitajte još na blogu

PULP

Pedigre Eda Brubakera i Seana Phillipsa u proizvodnji prestižnih kriminalističkih stripova nema ni potrebe posebno isticati.

Pročitajte dalje »

KORPA

close