Dok tutnje svemirski brodovi

Dok tutnje svemirski brodovi

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email
Share on pinterest

Trotomni strip „Završni Inkal“ iz scenarističkog pera Alehandra Žodorovskog (1929) odnosno likovnog pera/četkica i boja Ladrona (1967), kod nas objavljen u zajedničkom izdanju „Darkwooda“ i „Čarobne knjige“, trebalo bi, kako to i naslov kaže, da okonča dugu strip sagu koja je decenijama omiljeno štivo sladokusaca i poznavalaca odnosno kritičara 9. umetnosti.

Serijal o Inkalu započet je davne 1981. godine albumom „Crni Inkal“ koji su potpisali scenarista Žodorovski i crtač Mebijus. Sledilo je, do 1989. godine, još pet albuma. Žodorovski je Inkalov univerzum proširio u „Žodoverzum“ u koji je smestio serijale o mladosti Džona Difula (od 1988-1995, crtež Zoran Janjetov), o Metabaronima (od 1992-2003, crtež Huan Gimenez) odnosno o Tehnopapama (od 1998-2006, crtež Zoran Janjetov) te o događajima posle Inkala (crtež Mebijus i Ladron, album iz 2000.). Svi ovi nastavci, „prikveli“ i pobočne priče imali uspeha među publikom i stručnjacima a deo te slave utemeljen je upravo na originalnom Inkal serijalu. Konačno, Žodorovski je, kao umetnik od integriteta duboko svestan svojih snaga i ograničenja, posebno onog životnog, smatrao za potrebno da sam okonča i serijal o Inkalu.

Pripovest o nespretnom detektivu slikovitog prezimena, Džonu Difulu, pripada naučnofantastičnom žanru, podžanru „spejs opera“ koji je bio popularan u prvoj polovini XX veka, u američkim petparačkim „palp“ časopisima. „Spejs opere“ se „bave“ jurnjavama uzduž i popreko svemira u sjajnim brodovima, sa moćnim oružjima, velikim bitkama u ratovima između moćnih svemirskih carstava koja stvaraju ljudi i raznorazne inteligentne vrste alijena ili robota. Svemirske avanture su „modernizovane“ pustolovine na divljim granicama (ne)poznate Zemlje u kojima su ljudi, časni i pravedni (i beli), dežurni pobednici i spasioci Univerzuma, slobodnog sveta, tržišta i demokratije. Razvojem naučne fantastike „spejs opera“ biva potisnuta na marginu odakle je mnogi pisci pokušavaju „revitalizovati“.

Žodorovski se u Inkalu koristi iskustvima „spejs opere“, one „palp“ (sa bombastično/besmislenim „hiper“, „ultra“, „mega“, „super“ i sličnim gradacijama brzina ili snaga) kako bi uspostavio određene relacije prepoznavanja, koje će biti potpomognute humornom pojavom nevoljnog (anti)heroja Difula. Na tragu „spejs opere“ su i kastinske podele svemirskih društava/organizacija; svaka od njih oličava jedan princip mogućeg usmeravanog razvoja civilizacija. Na tako postavljenu (svemirsku) scenu Žodorovski izvodi i bića božanskih snaga koja pokreću dešavanja rukovodeći se etičkim ili ezoterijsko/mističnim principima (ima takvih entiteta i u klasičnoj „spejs operi“ ali ne sa ovakvim kvalitetima). Žodorovski, potom, poseže za iskustvima antičkog teatra u kome su ljudi i bogovi u direktnoj vezi „licem u lice“, u kome su pojedinačno i opšte, mikro i makro u tesnoj, dinamičnoj interakciji. Prisustvo božanskog neminovno čini da se lične ljudske vrline i mane pojednostavljuju i postanu jednodimenzionalne – a to Žodorovskom daje mogućnost za zabavno multiplikovanje Difula u prvom i drugom tomu „Završnog Inkala“.

U „Završnom Inkalu“, originalno objavljenom od 2008. do 2014., u tri albuma „Četiri Džona Difula“, „Luz De Gara“ i „Gorgo Nitkov“, Žodorovski je hteo da sve stvari (makar i nategnuto) dovede u (prividni) red pa je u tu svrhu „započeo“ mnoštva grandioznih borbi i ratova. Zbog toga u sva tri toma tutnje svemirski brodovi „opasnog izgleda“, sevaju bombe i sečiva, raspadaju se svetovi. Ladron je imao težak ali zahvalan posao da u slike jakih boja, kontrasta i (simuliranih) pokreta pretoči ova mega epska dešavanja. Otuda su „masovne scene“ (pre)bogate detaljima i pravo zadovoljstvo za razgledanje i divljenje. Naravno, omaž virtuoznom Mebijusu se podrazumeva, što, opet paradoksalno, otkriva svu snagu njegove nedostižne jednostavne a upečatljive linije i kompozicije.

„Završni Inkal“ je spektakularno megafinale znamenite strip sage koja je obeležila poslednje decenije XX veka i početak XXI. Ova činjenica neminovno izaziva divljenje i poštovanje (i pored zadrške zbog slabijih delova priče) i navodi čitaoca da ponovo, od početka do kraja, pročita povest o Inkalu.

(objavljeno u dnevnom listu „Dnevnik“, 2015.)

Ilija Bakić

Ilija Bakić

Ilija Bakić, rođen 1960. u Vršcu, je srpski pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Veliki deo književnog opusa mu je vezan za fantastiku i avangardnu književnost, naročito signalizam. Član je Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i Srpskog književnog društva. Po zanimanju diplomirani pravnik, objavio je više knjiga poezije i proze, među kojima su najpoznatije: Resurekciona seča početnog položaja (1993), Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora – artefakt 1 (1995), Želite li da besplatno letite? – vizuelna poezija sa Zvonkom Sarićem (1997), Koren ključa, naličje ravnodnevice (1999), Filmovi (2008), Prenatalni život (1997), Novi Vavilon (1998), Dole, u Zoni – internet izdanje (2000), Jesen Skupljača (2007), Nastaviće se… (2008). Zastupljen je u antologijama srpske i jugoslovenske fantastike – Tamni vilajet 2, 3 i 4 (1992), (1993), (1996), Nova srpska fantastika (1994) i Fantastična reč (1997). Saradnik mnogih eminentnih izdavačkih kuća i periodičnih izdanja u Srbiji i urednik bloga Ilijada.

Pročitajte još na blogu

Četvrtkom čitajte Caneta

O stripu Svakog četvrtka od 15.00h na našem portalu čitajte nove (i stare) dogodovštine “Caneta” koje za vas priređuje autor Goran Milenković. Strip ’’Cane’’ je nastao u doba krize, u

Pročitajte dalje »

KORPA

close