Bolno odrastanje malog Rasela ili učenje jezika u zatvoru San Kventin
Ilija Bakić
13. februar 2020.
Raselovo stradalništvo započinje raspadom porodice koja bi trebala da bude njegovo sklonište od nasilnog okruženja.
Čovek koji je jeo zlato
Ako nisam napravio bitan previd, nakon što su Žanu Žirou zatrebale usluge pogrebnika, a Bluberi na poslednjoj tabli poslednjeg albuma svoje redovne serije krenuo na put prema Fort Navaju, francuska stripovska scena nije ostala samo bez jednog od svojih najčuvenijih stripova. Ostala je i bez ijednog značajnijeg vestern serijala (nisam neki veliki fan Izbacivača – pročitao sam samo dva albuma koja su na mene ostavila prilično mlak utisak). Trebalo je pronaći autore koji će se prihvatiti nezahvalnog zadatka da uskoče u čizme legendi kakve su bili Šarlije i Žiro i obezbede nam nove priče sa ukusom prašine, baruta i jeftinog duvana. Ukusom krvi i lošeg viskija. I špageta.
Ukratko, tražio se Bluberi umesto Bluberija. A Dorison i Mejer, dvojac starih znanaca poznat po svom radu na Asgardu, ponudio se da nam ga stvori.
Da razbijem bilo kakvu neizvesnost, za sada nisu uspeli. Što ne znači da neće. Doduše, ni da hoće.
Da sprečim galop hodre ljubitelja dobrog vesterna kojima je Pogrebnik bio poslednja nada (Pogrebniik poslednja nada, jebote, počeo sam da proizvodim loš humor bez svesne namere) ka Brankovom mostu, uspeli su da urade dobar strip. To uopšte neće biti sporno, čak ni kod ljudi koji ne vole vestern.
Dakle, da u analizi krenemo od crteža, pošto je to lakši deo priče, a samu priču ćemo ostaviti za kasnije. Mejer je dobar crtač. Mejer ima zanat u malom prstu. Mejer se pošteno potrudio. Mejer je uradio sve što je trebalo, ali… Ali Mejer nije Žiro, premda mu je on očigledno uzor, i premda ga je u nekim scenama prilično očigledno skidao (Pritom, Pogrebnik je gotovo Majk Donovan sa bradom). Nemam nijednu posebnu zamerku na čovekov rad, ali nemam nikakvog razloga da ga dižem u nebesa. Danas sam sem Pogrebnika kupio još dva stripa, i oba imaju bolji crtež. Plus, nisam fan ni kolora Karolin Delabi. Sve u svemu, u ovom segmentu, Undertaker je nešto više od okej, znatno manje od senzacionalnog.
Priča je nešto drugo, svakako jači adut ovog stripa. Pre svega i posle svega, sve čestitke za izbor zanimanja antiheroja priče, čudo je kako se u žanru niko pre nije ovoga setio (ako jeste, čestitam dotičnom autoru ili autorki, nisam čuo za njih). Rado bih se posvetio detaljnijoj analizi scenarija, naročito prve polovine, jer sam prijatno iznenađen načinom na koji se Dorison poigrao, suštinski, osnovnim motivima žanra koje godišnje dva tri puta srećemo u serijalu o Teksu Vileru, ali iz jednog malo drugačijeg, zanimljivog pripovedačkog ugla, koji je pripovesti dao potrebnu dozu svežine i šarma. Neću to učiniti, jer ne želim da bilo kome ko nema pametnija posla u životu, pa i dalje čita ovaj tekst, pokvatim uživanje u čitanju Pogrebnika. Nemojte me shvatiti pogrešno, nije njegov scenario nikakvo savršenstvo, lako bih mogao da nabrojim, i nabrojaću, mane koje su mi zapala za oko pri prvom čitanju. Recimo, neki momenti u priči su nepotrebno afektirani, poput Kaskovog monologa u trenucima kada je ostao sam. Zatim, njena druga polovina pati od preterane količine akcije, što je inače mana svojstvena mnogim poznatim i nepoznatim vesternima (potreba autora da odmah pokažu šta sve njihov junak zna i ume). Šteta, jer sam neizmerno uživao u laganom odvijanju pripovesti i upoznavanju sa likovima u prvoj polovini stripa, što je zadatak koji je scenarista majstorski odradio. Takođe, Dorison nije odoleo da priču začini bitanga i princeza momentima, odnosno postavljeni su temelji za romansu između ciničnog gubitnika tvrdog srca i “snežne kraljice”, pri čemu, naravno, nit je bitanga samo bitanga, nit je princeza baš neka princeza, ali to je još uvek tek tema za nagađanje.
Kad smo kod nagađanja, uveren sam da znam kako će se u drugom albumu rasplesti priča, ali zadržaću to za sebe i reći jesam li bio u pravu ili u krivu kad nabavim i pročitam drugi Makondov album kad izađe. Jer, biće kupljen i pročitan. Jer broj dva, kao što rekoh, Pogrebnik nije dostojna zamena za Bluberija i ako o tome sanjate kada odlučujete o kupovini, zaboravite. Ali je vestern koji će (ako zadrži ovaj nivo kvaliteta, pričamo o jednom prevedenom albumu od dva objavljena) svaki iskreni ljubitelj žanra staviti na policu odmah ispod Ken Parkerovih i Bluberijevih epizoda. Nije loša pozicija. Nimalo.
A, kao što sam pomenuo na početku, i te kako ima prostora da postane bolji. To bi tek bilo nešto za priču.
Vladimir Milošević
Neomeđeno razmišljanje o stripu.
Pročitajte još na blogu
Uhapšeni lopovi i prevareni prevaranti – Ken Parker 7
Ilija Bakić
13. februar 2020.
Sedma knjiga „Kena Parkera“ spaja dve priče različitih ambicija ali uspešne realizacije što je još jedan dokaz da se radi o itekako valjanom „vesternu sa dušom.
Teozofija u bajci
Nikola Dragomirović
10. oktobar 2015.
Strip – Rabinov mačakRemek-delo novog francuskog talasa koji kroz inovativnu naraciju donosi pregršt teoloških, egzistencijalnih I moralnih pitanja, poneki odgovor i dosta vedrine iz ugla jednog mačkaStrip je neuhvatljiva i
Strip u Srbiji 1975-1995
Ilija Bakić
31. januar 2017.
Prikaz knjige „Strip u Srbiji 1975-1995“ mr Anice Tucakov
izdavač: Zadužbina Andrejević, biblioteka Academia, Beograd 2000.g.