Kragujevac, godine Dilanove

Zašto je ‘Dilan Dog’ miljenik takozvane urbane publike, koja voli likove poput ‘Korta Maltezea’ i sličnih?

Paola: – Dilan ima jednu veliku prednost u poređenju sa drugim likovima, a ona se ogleda u tome što on nije stvoren kao lik, već kao osoba. Stoga, on poseduje karakteristike koje su mnogo bliskije čitaocu od karakteristika drugih junaka. Naprimer, veoma je teško saosećati sa likovima poput Supermena ili Vulverina… Dilana je, naprotiv, lakše razumeti, poistovetiti se s njim, oprostiti mu njegove slabosti i mane. Svako od nas, kada čita neku priču, uprkos neverovatnim događajima u njoj, može da zamisli sebe u toj situaciji, i onome što bi uradio u njoj, pošto je Dilan – u svakom smislu – ljudski lik.

Dilan Dog je, kao strip junak, veoma popularan u Srbiji. Kako se kotira među italijanskim čitaocima?

Meda: – Svojevremeno, uspeh serijala je predstavljao veliko iznenađenje za italijanske čitaoce. Dilan je, takođe, postao opštepoznat i van granica Italije, tako da je komercijalni svetski uspeh bio još šokantniji, pošto je za druge stripove bilo vrlo teško da se probiju. Upravo to je ono što razlikuje Dilana od ostalih. Trenutna situacija je takva da je ‘Dilan Dog’, uz ‘Teksa Vilera’, najčitaniji avanturistički strip u Italiji.

Ticijano Sklavi je, nakon određenog broja epizoda, želeo da završi serijal ali je, na nagovor izdavača, bio prinuđen da nastavi. Kako vidite budućnost i eventualni kraj serijala?

Paola: – Sve dok Dilan Dog bude izazivao određeni interes publike i uživao njene simpatije, dokle god bude bio tražen – kraj se neće ni nazirati. Njegova budućnost je u interesovanju čitalaca.

Šta autori misle o filmskim verzijama, ostvarenjima ‘Dellamorte Dellamore’ i ‘Dead of night’?
Meda: – ‘Dellamorte…’ mi se veoma dopao. Sam Ticijano je rekao da je film bolji od njegovog dela. Film svakako nije savršen, ali je veoma dobro predstavio Ticijanove ideje i ima odličan kraj. ‘Dead of night’ nisam gledao, niti želim, jer je ‘Dilanu Dogu’ strip, kao medij, sasvim dovoljan.
Fabio: Nisam gledao ‘Dead of night’.
Paola: Ja sam ga jedina videla, i jedini sam svedok (smeh)… ali pre svega bih istakla da je ‘Dellamorte…’ sjajan film. O njemu su se godinama pisale svakakve kritike, reditelj je sve vreme bio u strahu da neće uspeti da uhvati duh serijala i prenese ga na veliko platno, ali je na kraju i on bio zadovoljan urađenim. Ovaj film su i fanovi delimično oštro kritikovali sve do pojave ‘Dead of night’.
Što se njega tiče, u pitanju NIJE film o ‘Dilanu Dogu’, niti je inspirisan njime. To je film koji, sasvim slučajno, u naslovu ima Dilana. Postoje delovi kojih ima i u stripu, ali opet sasvim slučajno. Smatram da je teško napraviti dobar film na osnovu knjige, i pretpostavljam da su amerikanci koji su ga snimili imali malo novca, i da zbog toga nisu mogli da ga snimaju u Londonu. Ja to razumem. Ipak, mogli su da snime makar nekoliko minuta u Londonu, a ostatak u nekom holivudskom studiju. Izbaciti London iz priče nije zanemarljiv detalj. Nije bilo potrebe ni izmišljati drugog asistenta, koji nikada nije postojao u stripu…takođe, Dilan nikada nije išao u teretanu. To nisu nebitne razlike, one su namerno izabrane, i to me jako ljuti. To nije samo ružan film, koji je loše napisan i još lošije snimljen, vec film koji su IZABRALI da loše napišu i još lošije snime, i upravo je to ono sto vređa.

Vaš plakat je odličan – hvala vam na njemu. Da li ste upoznati sa lokacijom na koju ste smestili Dilana?
Fabio: – Hvala vam. Sa ovim spomenikom sam upoznat tako što mi je poslata fotografija. Takođe sam upoznat i sa istorijom i tužnim značenjem spomenika, i znam da je on veoma bitan za Kragujevac. Nadam se da ću imati prilike da ga vidim uživo (i imao je, prim. prir.).

Na osnovu vaših saznanja o Srbiji -bilo preko medija, bilo putem stereotipa- kakvu priču o Dilanu bi smestili ovde?

Paola: – Pojedini likovi iz giganta ‘Duga noć’ bi mogli biti Srbi (a možda to i jesu). U priči se govori o dva lika koji su, od svoje okoline, bili posmatrani stereotipno, delujući hladno i udaljeno, da bi se na kraju ispostavilo da su potpuno drugačiji od toga. Ta priča je inspirisana filmom ‘Ratnici podzemlja’, te bi možda njena radnja mogla biti odigrana na ovim prostorima.

Sa kojom bi devojkom Dilan mogao završiti? Koja bi bila ‘ona prava’ za njega?

Paola: – Ta devojka bi morala biti vrlo energična i nezavisna, sa veoma izraženim majčinskim instinktom, koja će ga terati da izađe iz kuće i živi život punim plućima. On je veoma povučen i zatvoren tip, i ima potrebu za jednom blistavom ženom koja će ga podsticati na otvoreniji i društveniji život.

Koja je najbolja priča koju ste nacrtali?

Fabio – Veoma mi se dopala priča ‘Đavolov dodir’, koju sam nacrtao u saradnji sa Paolom (a na čijem nastavku trenutno radimo), i voleo bih da vam ispričam nešto o načinu na koji smo je realizovali.
Paola i ja smo prijatelji već godinama, i ona je veoma zahtevan scenarista. Svaki put kada se radi neka nova priča, bitno je da likovi koji su u drugom planu budu veoma psihološki jaki, i postanu pravi protagonisti. Svi ti anđeli i demoni su, kada mi ih je Paola opisivala, bili veoma zahtevni…njihova realizacija je iziskivala dosta truda, uključujući kasne večernje pozive, kao i česte svađe (smeh). Na kraju mi je, na 93-ćoj strani, pred sam kraj, konačno odala priznanje rečima: ‘Bravo! Najzad si uspeo nešto da uradiš kako treba’ (smeh).

Opišite vaš odnos sa Sklavijem.

Mikele: – Ja sam Ticijana, ne kao osobu već kao autora, upoznao kada sam imao 12 godina. Tada sam mislio da je on znatno stariji od mene, a ispostavilo se da je stariji svega nekoliko godina – imao je 16 kada je počeo da piše. Kada sam dobio priliku da radim s njim, za mene je to bilo veoma uzbudljivo…Smatram ga za, uz Alfreda Kastelija, jednog od svojih učitelja.
Paola: – Pre svega, treba reći da je sa Ticijanom nemoguće pričati o poslu, on to kategorički odbija. Čak i kada smo sarađivali, kada mi je slao stranice sa ispravkama, odbijao je da polemiše o tome. Sem toga, sa njim imam normalan, ljudski odnos, iako se retko viđamo, čujemo ili dopisujemo. On je jedan veoma osetljiv čovek, senzibilan i krhk, čovek koji ume jako da se uzbudi i potrese u toku razgovora, ako se dotaknemo neke teške ili emotivne teme.
Fabio: – Nisam upoznao Ticijana Sklavija, niti sam ga ikada sreo.

Da li je tačno da Ticijano živi usamljeno i izdvojeno od sveta?

Paola: – Da, tačno je. On živi u jednoj šumi, potpuno izolovano. U toj šumi se samo njegova kuća nalazi, i da bi se došlo do nje, potrebno je dosta vremena.

Mikele, možete li nam reći nešto više o vašem novom serijalu o vampirima?
Mikele: – Pišem serijal od 24 epizode, u kojem se neće raditi BAŠ o vampiru, već o nekome sličnom njemu.

Da li će se ponovo sresti Dilan Dog i Marti Misterija?
Mikele: – Pokojni Serđo Boneli nije želeo da do tih susreta uopšte dođe. Mrzeo je takva ‘spajanja’ različitih junaka, i izbegavao ih je…Serđa više nema, tako da je sada sve moguće – pa i da se njih dvojica ponovo sretnu.
Paola: – Lično ne bih o tome. Marti Misterija je za mene prilično dalek lik, neko o kome nikada nisam dobila želju da pišem, niti ću.

Zašto ste nacrtali toliko malo epizoda, a odličan ste umetnik?
Fabio: – Hvala vam na komplimentu. U međuvremenu sam sarađivao sa velikim brojem drugih izdavača, u dosta drugačijim žanrovima, tako da nisam mogao postići više.

Omiljena epizoda koju je napisao Paskvale Ruju?
Paola: – U pitanju je veoma kratka priča (ne znam da li je objavljena kod vas), koja se zove ‘Drugi’.

Da li imate nameru da dublje zađete u lik Gruča?
Paola: – To nas vrlo često pitaju, i uvek moramo da razjasnimo jednu činjenicu: Dilan Dog nije naš lik, Gručo takođe nije naš lik. Mi ne možemo sami da donosimo odluke o bilo čemu bitnijem u vezi ovih likova. Samo Ticijano to može.  Oni nisu naša deca, i nije na nama da odlučimo u koju će školu ići.

Koliko je teško crtežom preneti na papir scenarističke zamisli?
Fabio: – Pre svega je teško za scenaristu, jer ono što je zamišljeno na početku, u glavi, retko kada bude preneto u potpunosti. Crtači od scenarista dobijaju strane sa dijalozima i dešavanjima, ali sami ubacuju ritam i dinamiku koja će odgovarati likovima i radnji.
I sam često menjam okvire koje mi zadaju, jer je crtač ipak onaj koji uokviruje i završava delo, i on sam najbolje zna kako da to izvede.

Sa kojim scenaristom imate najbolju saradnju?
Fabio: – Prisutne ćemo izostaviti (smeh). Bruno Ena mi je blizak, i poslovno i privatno. Zajedno smo realizovali epizodu ‘Duša od čelika’. Dobro sarađujemo jer se jako dugo znamo.

Koja vam je priča o ‘Dilanu Dogu’ zapravo najdraža?
Fabio: – Kada sam bio mlad, ‘Dilan Dog’ je tek počeo da izlazi, i puno sam ga čitao. U to vreme sam pohađao školu stripa u Milanu, i za jednog od predavača imao Đampjera Kasertana. Imao sam tu privilegiju da vidim originalne table za epizodu ‘Iza ogledala’ koju je on crtao, tako da mi je baš ta priča ostala u neizbrisivom sećanju.
Mikele: – Za mene su prvih dvanaest priča koje je Ticijano napisao – nešto nenadmašno. Ako bih već trebao da izdvojim priču još nekog autora, izdvojio bih Paolin ‘Rekvijem za čudovište’, u kojoj Dilan istražuje misteriju čudovišta iz Loh Nesa. Divan je način na koji je Paola to predstavila.
Paola: – Već sam pomenula ‘Drugog’, jednu od najdražih priča uopšte. Takođe, draga mi je epizoda iz Almanaha straha, jedne od godišnjih edicija. U pitanju je ‘Put za Babenko’ Fabricija Akatina. Moram da istaknem i izvrsni Sklavijev Specijal – ‘Sedam prokletih duša’, koji je velika inspiracija za mene…izvanredna struktura priče, inspirisana klasikom Agate Kristi.

Da li vam je, i koliko, kao ženi bilo teško da se snađete u tipično muškom svetu strip scenarista?
Paola: – Što se mene tiče -s obzirom na to da radim sama, zatvorena u svom studiju- nije bitno da li sam muškarac, žena ili krokodil.
Kontakti sa kolegama se uglavnom svode na prepisku, tako da bi moji scenariji komotno mogli biti potpisani i muškim imenom.

Zašto je Morgana zapostavljena, skrajnuta u vašim pričama?
Paola: – Mrtva je.

Koliko stvaralačke slobode imate u Sergio Bonelli Editore?
Fabio: – Što se stila tiče, uvek postoje izvesni limiti, koja god izdavačka kuća bila u pitanju. U SBE nema nekih preteranih ograničenja, osim pri upotrebi američkog stila u kadriranju. Kada je ‘Dilan Dog’ u pitanju, postoji veća sloboda što se grafičkog dela tiče, ali u suštini se ograničenja razlikuju od serijala do serijala… Lično sam veliki poštovalac juznoameričkih crtača, pogotovo Alberta Breče. Voleo bih da mogu više da upotrebljavam ekspresivnu liniju u crtanju, ali bi to onda bilo previše drugačije. Uvek treba naći sredinu, kompromis.

Odakle crpite inspiraciju? Iz literature ili sa drugih izvora? Koje vam je omiljeno vreme dana za pisanje?
Mikele: – Ne dobijam inspiraciju toliko iz filmova ili romana -iako jako volim Kinga i Lavkrafta- koliko iz italijanske kulture ili muzike….mada, u suštini nema pravila.
Što se delova dana tiče, to zavisi ponajviše od mog deteta.

Paola: – Inspiriše me sve. Svuda. Svako.
Inspiracija je u načinu na koji posmatrate događaje oko sebe. Ako ste maštovita osoba, lako ćete biti inspirisani, bilo šta će vas pokrenuti – čitanje novina, odlazak na pijacu, nešto što ste videli, pojeli, popili…inspiracija za ‘Dilana Doga’ dolazi iz svakodnevice, iako je reč o horor stripu.
Ko zna koliko puta sam bila svedok saobraćajnih nesreća, zastrašujućih događaja u bolnicama…upravo takve scene su me navele na razmišljanje o tome kako se ljudi ponašaju u čudnim situacijama. U nekoj nesreći naprimer, jedna osoba moze da poludi, neka druga da postane heroj, dok će treća ostati iznenađujuće smirena. Posmatrajući sve to, dobijate inspiraciju.
Što se vremene tiče, dok sam živela sama (sa svoja 4 psa), pre nekih 5-6 godina, radila sam isključivo noću, a spavala danju. Zatim sam rodila 2 ćerke, i, što je i logično, ni sada ne mogu da radim preko dana.

Mogu li Dilan Dog i Teks Viler do pakla i nazad!?
Paola: – (smeh)Sa Teksom Dilan može. Sam – teško.

Da li je potvrđeno da je Ksabaras Dilanov otac?
Paola: – Potvrđeno je nekih 99%. Ostao je 1 procenat sumnje, i dok god ta sumnja postoji, odgovor ne može biti decidiran.

Prognoza sutrašnjeg finala (tribina je održana veče pre finala evropskog prvenstva 2012. godine, prim.prir.):
Paola: – Pobediće Španija.
Mikele: – Italija!
Fabio: – Svaki put kada Italija igra neko finale, dođe do skandala. Nadam se da će tako biti i ovog puta, ukoliko je to preduslov za pobedu (smeh).

Za koga navijate?
Paola: Za Inter.
Mikele: Ne pratim italijansku ligu.
Fabio: Takođe. Samo kontinentalna prvenstva.

Već 15 godina pišete priče o ‘Dilanu Dogu’, kako ste se opredelili za taj posao i da li je strip bio prvi izbor?

Paola: – Nikada nisam na pisanje gladala kao na posao, uvek sam rado pisala i to je bio način na koji sam izražavala sebe. Majka moje prijateljice, koja je pročitala moje priče, pozvala me je na Badnje veče 1996. godine i pitala me zašto ih ne objavim? Pomislila sam da je možda u pravu, i sakupila sam svojih 13 priča… Imala sam u rukama 21 kopiju svoje neobjavljene knjige. Stavila sam te kopije u ranac i krenula da potražim izdavača u Milanu koji bi mi objavio knjigu. Tog dana sam podelila 20 kopija, u rancu mi je ostala samo jedna koju, naravno, nisam želela da vratim kući. Jedan od izdavača -“Rizoli” je bio predaleko, nisam imala snage da odem do njega (zanimljivo, danas upravo taj izdavač objavljuje moje knjige). Prošla sam pored zgrade Sergio Bonelli Editore i pomislila “čitam ‘Dilana Doga’, zašto njima ne bih ponudila moje priče, možda će kupiti jednu i ubaciti je u strip…”. Ušla sam u zgradu, čoveku na ulazu ostavila kopiju, i rekla: “Ok, ostavljam ovo za Sergio Bonelli Editore, zdravo”. Šest meseci kasnije, usledio je telefonski poziv od urednika serijala koji me je pitao da li bih želela da napišem kratak scenario za taj strip, četiri ili pet strana. Naravno da sam prihvatila, napisala sam 94 strane. Rekao je da je to previše, a ja sam onda napisala kratku priču. Nakon što ju je pročitao, pozvao me je i rekao: “Ok, možeš početi da radiš sutra”!

Autor ste tri romana. Prvi, koji ste napisali pre osam godina, uskoro će biti objavljen na našem tržištu. Do proleća ćemo morati da budemo strpljivi kako bismo to delo pročitali na našem jeziku, a voleli bismo da nas uputite u radnju romana. Za sada znamo samo da se razmatra prevod naslova, a varijante su “Vaga”, “Terazije” i “Stožer”.

Paola: – Naslov knjige je teško prevesti. To je reč koju je i u italijanskom jeziku teško objasniti van rečenice u kojoj je. Priča je o patologu, veoma skromnoj i čudnoj ženi, koja proučava slučaj serijskog ubicu. Oko nje su dva muškarca, prvi je njena desna ruka – mladi fotograf, a drugi, sakriven u senci, njen bivši partner i ljubavnik koji je njom opsednut. Roman se sastoji iz dve priče, ili preciznije, dve strane jedne iste priče. To je triler, prilično ekstreman i na granici je između realnog i nadrealnog. Napisala sam roman koji je veoma surov, mentalno surov. Mislim da je on najzabavniji od moja tri romana.

Reputacija stripa ‘Dilan Dog’ zahteva trud za koji vam je potrebno mnogo vremena, pored toga uspevate da pišete romane. Kako se rodila želja za ovim drugim oblikom izražavanja?

Paola: – Iako sam postala scenaristkinja ‘Dilana Doga’, ljubav prema pisanju nisam isključivo vezala za strip, istovremeno sam pisala i na svom blogu. Moj prijatelj je imao internet sajt na kojem je objavljivao kratke priče, i zamolio me je da mu pomognem, tražio je jednu moju priču koju bi objavio. Ne znam zašto, ali rekla sam mu da nemam kratkih priča, da imam roman, ali da to njemu nije potrebno. Rekao je “Samo ti meni pošalji tekst, objavljivaćemo po jedno poglavlje sedmično”. Te noći sam napisala prvo poglavlje koje je objavljeno na internetu, sledeće nedelje drugo, i tako redom… Završila sam svoj prvi roman, a da nisam planirala da ga napišem. Usledio je poziv od izdavača koji je želeo da ga objavi.

Pokrenuli ste projekat u kojem predstavljate kratak strip na internetu www.davvero.org . Koji su razlozi za ulazak u tu priču?

Paola: – “Davvero” je za mene bio opklada. Godinama sam se pitala: “Zašto u Italiji niko ne objavljuje stripove o ljubavi, običnom životu, o običnim ljudima?” Razgovarala sam o tome sa nekoliko urednika, i oni su mi govorili da naša zemlja nema tržište za takav strip, da ga niko ne bi kupovao. Znajući da mnogi kupuju manga stripove, nisam bila zadovoljna takvim odgovorima i odlučila sam da u taj pohod krenem sama. Objavila sam oglas u kojem sam tražila crtače koji bi uradili šest strana za mene, a koje bismo objavili na internetu. Novca nije bilo, ni za njih ni za mene, ali mogućnost objavljivanja stripa na netu se crtačima toliko dopala, da mi se javilo njih oko dve stotine, od kojih smo moj partner Mateo Busola i ja odabrali tridesetčetvoro. “Davvero” je imao ogroman uspeh, zabeleženo je 10.000 jedinstvenih poseta sajtu za samo mesec dana od objavlivanja. Postavili smo 70 epizoda. Ponuđeno nam je da štampamo nove verzije za “Star Comics Editions”. Prvi broj će izdati “Lucca Comics.”

Pored svega što ste naveli, za početak jeseni najavljujete i novi strip.
Ko je junak i kakva je priča?

Paola: – U oktobru će biti objavljen strip o francuskoj revoluciji. Glavni junak je osoba koja je zaista postojala, a bila je dželat. Po nalogu on je ubijao lopove, ali i siromašne, koji nisu davali novac kralju. Taj dželat je “dobro” radio svoj posao, on je posećivao osuđenike na smrt pre pogubljenja, pokušavao je da ih smiri, razgovarao sa njima…istovremeno, on se trudio da samu giljotinu učini adekvatnijom alatkom, da naoštri sečivo, kako bi smrt za one koji na nju dolaze bila brža i kako se osuđenici ne bi mučili. Upravo je on na kraju pogubio i Robespjera. Taj dželat je imao poštovanja prema smrti, i smrt je njega poštovala – doživeo je duboku starost. Ono što je mene privuklo ovoj priči, je činjenica da je taj čovek prošao kroz veliku istorijsku promenu, a sam se nije promenio.

Svedoci smo činjenice da je među scenaristima više muškaraca. Kada se uzme u obzir činjenica da strip Dilan Dog neguje stravu i užas, još više iznenađuje informacija da se iza takve priče krije žena. Kako to objašnjavate?

Paola: – Ne vidim sebe kao ženu, već kao ličnost. Ne mislim da moj pol utiče na moj um. Uvek su na mene ostavljali jake utiske negativni aspekti ljudske prirode. Kada čujem neku priču, kada nešto doživim, uvek me dodirne “najstrašniji deo”. Dugo sam razmišljala zašto je to tako. Na kraju, osposobila sam sebe da mogu “negativna stanja” dobro da razumem, ali istovremeno i da se od njih distanciram. Pisanje mi omogućava da u najgorim situacijama koje mogu da zamislim istovremeno mogu i da postanem spasilac. Takav scenario odgovara mojoj prirodi. Kada uđem na neko mesto, prvo pogledam koje je najsigurniji izlaz u slučaju nevolje, i šta bih mogla da upotrebim kao objekat da se od nečega ili nekoga odbranim. Ljudi su najopasnija od svih bića, ja im na kraju krajeva ne verujem previše, i moram priznati da sam konstantno uplašena. Upravo taj strah je pokretač bilo kakvog horora. Pisala sam, takođe, i priče koje su potpuno nadrealne, toliko zastrašujuće, da sam se i sama plašila radeći na njima. Ne pišem horor priče zato što su u modi, već zato što ih volim. Pisala bih takva dela i kada ih niko ne bi čitao. Često se dešava da, kada prođe neko vreme, ljudi postanu zainteresovani za nešto od čega su ranije okretali glavu. Ja sam poput Edgara Alana Poa – on je pisao zastrašujuće pesme i priče, za koje ljudi u njegovo vreme nisu imali razumevanja, ali pogledajte šta je vreme učinilo od njih.

Različiti su razlozi zašto se čitalac veže za neku epizodu stripa, to važi i za autore, ipak, ukoliko biste bili prinuđeni da odaberete najbolje epizode Dilana Doga, koje biste izdvojili?

Paola: – Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Postoje priče koje su mi veoma drage i za koje sam se vezala, zbog teme ili zbog toga što su nastale u određenom periodu mog života. Jedna od omiljenih priča mi je “Nekropolis”, jer je nastala u određenom stanju mog uma. Draga mi je i priča “Izbor”. Izdvojila bih i “Đavolov dodir”. To je priča koju smo crtač Fabio Ćeloni i ja ispričali zajedno. Ja sam je napisala i čak počela da crtam, zvala sam Fabija u po noći, on je zvao mene u po noći, dogovarali smo se u vezi svakog detalja, svađali smo se, počeli smo da mrzimo jedno drugo… Sva ta strast koju smo uneli u rad izgradila je, po mom mišljenju, perfektno izbalansiranu priču.

Da li to znači da je saradnja između scenariste i crtača uvek komplikovana?

Paola: – Nikada nisam imala velikih problema sa crtačima. Da, napisala sam priču, ali moram ostaviti crtaču da je interpretira. Ne mogu da mu kažem: “moraš da crtaš ovako ili onako”. Ponekad strip izgleda kao da sam ga ja nacrtala, a ponekad moramo da prepravljamo, dva ili tri puta. Pošto mnogo pišem, crtači uvek znaju šta želim, možda nekada ne urade na taj način, ali uvek znaju šta sam htela.

Da li vam je prijao boravak u Srbiji?

Paola: – Osetila sam da sam dobrodošla. Zbog ogromnog interesovanja ljudi iz Srbije za svet stripa, osećala sam se kao kod kuće. Želim da ponovo dođem ovde.

© Dušica Stevanović 
© Nenad Lazarević