Wonder Woman: Earth One Vol. 1

10. jun 2016.

Wonder Woman Earth One Vol. 1, dugo najavljivani grafički roman iz pera Granta Morrisona i u crtežu Yanicka Paquettea. Ovaj strip od nekih 120 strana još je prošle godine izazvao umereno veliki cunami protesta na internetu* kada je procurelo nekoliko prvih strana a sada kada je dospeo do šire publike, legitimno je reći da su reakcije u najmanju ruku podeljene. Jedni hvale Morrrisona za to što je Wonder Woman strip koji u njegovim rukama ne beži od erotizovanosti koja ga je, ruku na srce, obeležila još četrdesetih godina prošlog veka kada je nastao, drugi su zgađeni eksploatativnim, seksističkim i diskriminatorskim elementima dok treći naprosto smatraju da Morrison ovde nije pružio uobičajenu višeslojnost i duboku simboliku i da je ovo samo politički korektno prepričavanje originalnog porekla Wonder Woman gde je scenarista samo lenjo promenio neke elemente zapleta da se zapljune kod savremenih social justice ratnika promašivši usput dublje poente koje su mu bile na tacni.
* Čime hoću da kažem da je jedna žena na Goodreadsu bučno protestovala a neki sajtovi o ovome pisali.

No, internet je to, umerene reakcije su retkost, ekstremi su pravilo. Treba ovo čitati hladne glave i, ako je ikako moguće uz dovoljno predistorije.

Pre svega, „Earth One“ je sada već serija grafičkih romana u kojima se prominentni DC-jevi autori bave nekim od njihovih ikoničkih likova i daju im nove i osvežene origin storyje. Posle Supermena i Betmena – naravno mužjaci imaju prednost – na red je stigla i Wonder Woman. Ovo su uglavnom dobri stripovi uz blagu primedbu da njihova neka dublja pozicija (i, eh, čak i svrha) u DC univerzumu nije do kraja jasna. Prvo, njihova designacija je pomalo zbunjujuća jer ovo most certainly nisu „pravi“ Earth One likovi iz vremena pre Crisis on Infinite Earths, već eto, neki alternativni Supermeni, Betmeni i Wonder Wumeni čije poreklo i mladost sada treba da budu ugođeniji sa senzibilitetom koji moderni čitalac vezuje za njih i koji bi bio potpuno zbunjen, možda i šokiran njihovim verzijama iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

No, DC-je ionako ributovao svačije poreklo pre pet godina i trenutni, New 52 multiverzum (koji, posle Convergencea više i nije striktno „52“ nego koliko ko hoće) ima apdejtovane oridžine za praktično sve svoje heroje, mnogi od kojih su eksplicitno prikazani u njihovim tekućim magazinima. I drugo, mekih ributova i retkonovanja porekla i mladosti DC-jevih likova ionako stalno ima posvuda. Ideja da bi Earth One verzije trebalo da budu one „zvanične“ makar do sledećeg ributa (koji ionako stiže u Junu) bi, naravno imala smisla, da realnost pokazuje kako ovo nije slučaj. Ni Betmen ni Supermen, a sada vidimo ni Wonder Woman iz Earth One serijala nisu one verzije koje se čitaju u mesečnim sveskama u New 52, pa je tu konfuzija samo produbljena.

U krajnjoj liniji, naravno, ovo ni nema mnogo veze. Pitanje koje je bitno je jesu li ovo dobri stripovi i komuniciraju li sa temeljnim elementima likova na neki kvalitetan način. Odgovor je do sada bio „ulgavnom da“.

To je jedan deo predistorije.

Drugi je svakako poznavanje korena Wonder Woman i toga šta je ona značila u vreme kada je nastala kao prvi zaista veliki i prominentni ženski superherojski lik iza koga je izdavač ozbiljno stajao, ali i čiji je kreator imao ambiciju veću nego da napravi pukog „ženskog Supermena“.

Ako danas čitate Wonder Woman, čak i kada je u pitanju odličan strip kao što je bio Azzarellov i Changov rad u New 52, uglavnom ćete biti suočeni sa motivima koji se bave snagom žene koja je božanskog porekla, sa jakim osećajem za pravdu, uhvaćene u kovitlac bilo superherojskih previranja bilo mitoloških političkih spletki, u kojima će ona demonstrirati snagu karaktera, ratničke i zaštitničke osobine, predstavljati inspiraciju drugim ženama – i nikako samo ženama – da se bore i ne predaju. Ovo je „bezbedna“ feministička perspektiva u kojoj se žena prikazuje kao ne tek ravnopravna već sasvim jednaka muškarcu – a konfuzija između jednakosti i ravnopravnosti je u korenu mnogih neshvatanja između brojnih populacionih grupa u modernom društvu – i čija su rešenja za konflikte (koji su u osnovi superherojskog stripa) uglavnom identična onome što bi uradio Supermen, to jest bilo koji muški heroj alfa klase. Ona je dakle nosilac univerzalne vrline u jednom činu pojednačavanja muškaraca i žena na mnogo više nivoa nego što su jednaka prava i mogućnosti.

No, onako kako je današnji Betmen različit od originalnog Betmena koji je nosio pištolj i pucao u nezgodne protivnike, tako je i originalni Wonder Woman bio unekoliko drugačiji strip. Četrdesetih godina prošlog veka Wonder Woman jeste na sebi nosila simbole američke zastave i borila se protiv japanskih zavojevača, ali njen kreator William Moulton Marston, jedna renesansna ličnost i čovek koji je zapamćen kao izumitelj, pravnik ali i psiholog, trudio se da ovaj lik bude suštinski drugačiji po motivima koji će ga definisati. Kao autor DISC teorije o ličnostima i ponašanju, Marston je žene doživljavao kao iskrenije od muškaraca a njihovu prirodnu težnju ka slobodi kao uređeniju i po društvo blagorodniju od muške tendencije ka nadmetanju i anarhiji. Kao ljubitelj BDSM-a, Marston je i u uređivanju društva predviđao potčinjavanje voljenoj figuri autoriteta kao poželjnu osnovu i njegovi Wonder Woman stripovi su ne slučajno bili puni bondage elemenata ali su i prikazivali amazonsko društvo iz koga je ona potekla kao žensku utopiju prožetu erotikom.

Naravno, kasniji autori su razvijali strip na neke druge strane, ali ako se od Granta Morrisona išta može očekivati to je studiozno proučavanje originalnog predloška i gotovo patološka potreba da sa njim uđe u dijalog (videti arheološki rad izvršen za potrebe njegovog rada u Batman RIP ili Flex Mentallo).

Wonder Woman Earth One Vol. 1 je dakle, prepričavanje Marstonovog Wonder Woman uz korekcije koje sredovečni Škot i frankofonski Kanađanin prave za potrebe savremenog feminističkog razmišljanja. Kao takav, ovo je strip koji nije mogao a da ne ispadne pomalo kontroverzan.

Ono što je upadljivo je kako Morrison pokušava da reinterpretira Marstonove motive za moderno doba držeći se što više može njegovih teza. U dobu ultrareaktivizma i kliktivističkih erupcija koje za jedan dan mogu da nečiju karijeru unište (guglati Adama Ortha ili Justine Sacco) Morrison ovaj strip otvara scenom koja je mnogo manje bezbedna nego u neko ranije vreme kada su žene u superherojskim stripovima bile tu da budu žrtve/ spasavane/ fetiš objekti i to je, ako ništa drugo veoma smelo. Još više kada znamo da je reč o autoru koji je Alana Moorea otvoreno kritikovao za nemogućnost da izbegne scene silovanja žena u svojim radovima i za sebe rekao da je, eto, uspeo da trideset godina piše stripove a da u njima nema scenu silovanja. Smelost, mada i pomalo ludost, jelte.

Još smelije – i još možda rizičnije – je što Morrison do kraja stripa reintepretira ovu početnu scenu da pokaže autentično (?) žensku formu pobede nad muškarcem-osvajačem i muškarcem-siledžijom iako nas je u početku naveo na donekle krivi trag pokazujući kako Amazonke u sasvim konvencionalnoj brobi hladnim oružjem pobeđuju Herakla i njegovu vojsku. Dosadašnje besne reakcije na internetu uglavnom se ne bave ovim elementom priče – već se fokusiraju na silovanje-koje-se-ne-dešava-stvarno na početku – i videćemo da li ćemo uskoro dobiti analize koje uzimaju u obzir ovaj deo narativa, odbijanje žrtve da bude žrtva ne kroz eliminaciju silnika već kroz uzimanje njegovog legata i pravljenja od tog legata nečeg potpuno drugačijeg, kulturološki suprotnog.

Ovo je u principu centralni deo Morrisonove teze o Wonder Woman i njenom amazonskom ostrvskom raju, radikalna (sada već i ne toliko jer je i Azzarellova Wonder Woman izmenila deo porekla koji se bavi pravljenjem deteta od blata, ali da budemo fer, Morrison je ovaj strip pripremao sedam godina) reinvencija identiteta „Čudesne Žene“ tako da ona bude ne puka reakcija na muški svet nasilja i osvajanja nego njegova autentična alternativa.

Morrison ovo dalje uokviruje pričom koja se oslanja na Marstonove zaplete, uvodi nove verzije klasičnih likova i sa jedne strane, veoma je vešt u prikazivanju amazonskog društva kao raja kome je ipak potrebno povremeno osvežavanje koncepata i ideja i čija insularnost postaje znak slabosti, ne više samo plemenitosti. Sa druge strane ima određene nezgrapne interpretacije šire feminističke teorije, ne toliko po postavci koliko po izvedbi. Plavokosi, plavooki Steve Trevor, muškarac u koga se originalna Wonder Woman zaljubljuje što je motiviše da ode u svet i napusti, jelte, raj, zarad Zemlje, ovde je pretvoren u afroameričkog muškarca koji ima ulogu djeve u nevolji dobar deo stripa ali čiji tekst povremeno malo previše eksplicitno forsira prirodnu političku vezu između žena i etničkih manjina. Takođe, susret nevine i neukaljane Amazonke sa svetom u kome muškarci vladaju je urađen relativno strejt, bez morrisonovskih suptilnosti koje je bilo legitimno očekivati i utisak mi je da je mnogo više pažnje posvećeno prikazivanju samog rajskog ostvra i društva žena na njemu koje je ritualizovano i erotizovano na interesantan i produbljen način i gde se Dianina pobuna organski pomalja kao istorijska nužnost.

Nažalost, internet uglavnom potpuno promašuje neke elemente Morrisonovog pisanja koji čak ne bi trebalo da su mnogo teški za razumevanje. Trenutno je jedna od „velikih“ zamerki stripu to što Wonder Woman u susretu sa američkim vojnicima kojima se tresu gaće pred ženom koja može da podigne i baci na njih oklopno vozilo koristi reč „devojčice“ da ih omalovaži i kako je to diskriminatorski i držnedaj nije valjda feministički, iako je iz čitave dotadašnje postavke jasno da ona to misli na jedan praktično topao, srdačan način, poredeći odrasle muškarce sa mladim, neiskusnim ženama, klasom jedinki koje – u društvu sastavljenom samo od žena – ne nose sa sobom pežorativnu konotaciju.

Slično, pobuna zbog „fat shaminga“ jednog od ženskih likova propušta da prepozna nijanse Morrisonovog pisanja: očigledno bi trebalo da bude da ostrvo samih žena koje su sve redom mističnog porekla ima sasvim poremećene estetske (i etičke) kriterijume i da je upravo susret tih kriterijuma sa „stvarnim“ svetom pokretač dalje evolucije Diane kao lika i Wonder Woman kao superheroja.

Ali ko će svetu i Americi sve objasniti…

Ovo je prelepo nacrtan strip. Yanick Paquette je sa Morrisonom već sarađivao (a, kad smo već kod toga, sarađivao je i sa Mooreom na Terra Obscura) ali ovo je strip koga je crtao jako dugo i to se vidi. Erotičnošću žena u različitim vrstama bondagea podseća na Manaru, ali je, naravno, u prikazivanju urbanih prizora mnogo „superheroičniji“. Doduše, fetišizam tela kod superheroja i u erotskoj ilustraciji je prilično blizak po estetici.

Možda najimpresivnije su scene ostrvske arhitekture, vegetacije, eksterijera, kostima: Paquette uzima antički dizajn za osnovu ali zatim ga radosno i inspirisano razvija tako da dobijamo uistinu impresivne scene.

Wonder Woman Earth One Vol. 1 je, skoro je sigurno da se sad to može reći, prvi pravi „neuspeh“ u Earth One seriji, i ne spada mi u najbolje Morrisonove radove, ali jeste interesantan pokušaj pomirenja originalnih motiva sa savremenijim rodnim perspektivama. Morrison i Paquette u ovome svakako nisu portpuno uspešni, ali Vol. 2 je već u pripremi pa… videćemo.

Za potrebe teksta korišćeni su kadrovi iz stripa.
Copyright @ DC, Grant Morrison, Yanick Paquette
“Wonder Woman Earth One Vol. 1”
Written by: Grant Morrison
Art by: Yanick Paquette

Komentari čitalaca na portalu