Hvala dobrim ljudima za preporuku Žibrine Odgode. Moram priznati da sam u početku bio pomalo rezervisam i pitao se kako će radnja funkcionisati s obzirom na okolnosti u kojima se nalazio glavni junak, ali stranicu za stranicom, moje brige su se pokazivale nepotrebnim i neopravdanim. Nadam se da je M’hejl nastavio sa čitanjem Odgode, jer se pokazalo da Žibra uopšte nije imao nameru da falsifikuje francuske muke kod okupatorskom čizmom za vreme Drugog svetskog rata. Naprotiv, sve je prikazano upravo onako kako je i bilo, uspavano selo u francuskoj provinciji živi svoj život gotovo nesvesno da se najveći sukob u istoriji čovečanstva odvija na toj istoj planeti. U stvari, možda je prejako reći da su nesvesni, tačnije je da svest o ratu potiskuju tu negde, duboko u sebi, što će na dugoročnom planu za mnoge od njih imati trajne posledice. Verovatno se zato i priča zove Odgoda, ne samo zbog sudbine glavnog lika Žilijena, već zbog pozajmljenog vremena blaženstva u kome stanovnici Kamberjaka žive. Za svaku ličnost koju Žilijen prati pogledom iz svog skrovišta, sem možda za starog Bazila, koji je to mnogo pre doživeo, nastupiće trenutak šoka kada će spoznati realnost vremena u kome živi, vremena od koga su kukavički pokušali da pobegnu, da ga negiraju.
Ovih dana sam previše umoran za duge prikaze, ali moram da se osvrnem na dva najvažnija aktera priče, Žilijena i Sesil. Žilijen je šarmantna, duhovota, apolitična kukavica, koja se zahvaljujući pomenutom šarmu probila kroz život i rat neozleđena, na račun drugih. Njegova iskrena ljubav koju gaji prema Sesil jedino je što ga može pokrenuti i naterati na delanje u početku ove priče, za sve ostalo je potpuno nezainteresovan, ili zainteresovan tek da mu ne bude dosadno, da budemo precizni. Njegov “rival” Pol, saradnik pokreta otpora, u stvari je mnogo pozitivnija i hrabrija osoba, znatno dostojniji Sesiline ljubavi (ali znate već, devojke uvek pre biraju Hana Soloa nego Luka Skajvokera). Moglo bi se reći da pod Polovim uticajem neki zaboravljeni delić Žilijenove savesti i svesti budi, zbog čega krajem rata počinje da pomaže pripadnicima otpora, ali ostaje pitanje da li su takvi njegovi postupci zadocneli i nedovoljni, kao što mu Bazil sugeriše, i da li su samo posledica želje da opere sebe pred očima drugih zbog dugogodišnje pasivnosti. Indikativno je da je, od prve do poslednje strane stripa, Žilijen ličnost koja, kad se nađe u nevolji, traži pomoć od drugih, na početku od tetke Anžel, na kraju priče od Sesil. Šta se s njim zbiva kada ta pomoć izostane?
A Sesil? Žibra je povukao majstorski potrez u prvom albumu, kada je čitaocu dozvolio da se samo kroz Žilijenove voajerske oči upozna sa ovom lokalnom Femme fatale. U većem delu priče ona je misterija koju ni Žilijen ni čitalac ne uspevaju da reše. Šta sada oseća prema njemu? Da li je prestala da ga voli i okrenula se Polu? Za koga noćima plete vuneni šal? Ko je ona, u stvari? Nepoznanica. Čak ni kada je bolje upoznamo, nismo sigurni šta se zapravo krije iza izgleda mirne i tihe seoske devojke. Da, nakon što se vratila Žilijenu (napominjem vratila, nije on taj koji je uspeo da je vrati), saznajemo dosta toga – da je požrtvovana, nežne duše, privržena osobama koje voli… ali uvek ostaje osećaj da s njom u vezi postoji još bezbroj detalja koji se kriju ispod površine i ostaju nam nedostupni.
Strip – Rabinov mačakRemek-delo novog francuskog talasa koji kroz inovativnu naraciju donosi pregršt teoloških, egzistencijalnih I moralnih pitanja, poneki odgovor i dosta vedrine iz ugla jednog mačkaStrip je neuhvatljiva i
Četvrti tom „Kena Parkera“ učvršćuje ugled ovog „vesterna sa dušom“ kao serijala koji, iz epizode u epizodu, napreduje.
U epizodama sabranim u osmom tomu ima šest epizoda nejednake dužine koje je Prentis iscrtavao po scenarijima Freda Dikensona.
Gaston odnosno Gaša Šeprtlja Andre Frankena (1924-1997) spada u junake koji već više od pet decenija vesele čitaoce raznih strip izdanja na ovim prostorima.
