Ukratko:
Dilan i Gručo pohode varoš Stilvoter Hil na poziv izvesnog Danijela Hačinsa, ne bi li istražili šta se krije iza neobičnih zvukova koji dopiru iz obližnje šume, i nešto zaklanih životinja pride. Pored živopisnih meštana, pažnju privlači zeka Vinsent, ljubimac Danijelove ćerke Šejle…
Ah. Misterija malog mesta u kojem se svi znaju i čiji meštani kriju mračne tajne. Nismo to puno puta imali prilike da vidimo u serijalu. Bazinga!
Mikele Meda, scenarista o čijim visokim kvalitetima među fanovima nema dileme, nam isporučuje pričicu o ljudskoj surovosti nad životinjama, osudi iste, te uzvraćanjem udarca faune. Pričicu vrlo slabih temelja i klimavih zidova. Mnogo toga trokira u ovom scenariju, od pocetka do samog kraja. Start i razrada epizode su izveštačeni, prerazvučeni i krcati nelogičnostima. Npr, u izlaganju problema sa kojim se stanovnici Stilvoter Hila suocavaju, Marta Hačins navodi ‘ječanja, jauke, neljudske glasove’ koji navodno dopiru iz šume, kao svojevrsno javljanje tajanstvene pretnje. To se, uprkos brojnim kasnijim susretima sa zombi-zekama (jer o njima se radi) ne ponavlja, čime se stiče utisak da je veštačko pravljenje tenzije jedini cilj pominjanja tog detalja (pošto par misterioznih pokolja životinja očito nije dovoljno).
Dalje, teza o zečevima, žrtvama nekog besmislenog eksperimenta, koji se nakon 15 godina povampiruju, osvete radi, tek tako, samo zbog toga što se njihov preživeli sabrat Vinsent vratio in the hood, ne drži (gde zeka pije) vodu. Još dalje, Dilana ujeda zombi-zec, pa on u viziji dobija naznake onoga što se dogodilo inače drugačije ne bismo saznali. How convenient. Najdalje, sugeriše nam se pravedni osvetoljubivi gnev naših zeka -peka, ističući se njihova nevinost u odnosu na ljude, a pritom zanemaruje odgovornost za zločine nad drugim (jednako nevinim) živuljkama.
Što se pozitivnih strana tiče, Gručo učestvuje u priči sve vreme, na pravi način, kao nekad. Koliko samo nedostaje njegova značajnija uloga u serijalu… Takođe, Meda je malko povadio stvar vrlo dobrim finišom na poslednje 2 strane, u zanimljivoj košmarnoj identifikaciji Dilana sa zečevima. O Nikoli Mariju ne treba trošiti reči, fenomenalan kao i u većini slučajeva, mada su mu potezi i ideje nakako obuzdaniji, ukroćeniji u odnosu na neke druge radove.
I da, kao odgovor na dilemu iz uvodnika – „Goblin“ je bolji.
