Bizarnost preporoda ili kako oprati biografiju

Bizarnost preporoda ili kako oprati biografiju

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email
Share on pinterest

Hansi, The girl who loved the swastika
Al Hartley, Spire Christian comics 1976.

Propagandna književnost, pa i kinematografija od 20. veka, su od vajkada bili pogodan mamac za široke narodne mase i budale raznih profila. A kako je vreme odmicalo, i kako se razvijala nauka o krhkosti povodljivog ljudskog uma, tako su i sredstva za opijanje masa postajala sve perfidnija. O, nemojte imati iluzije – mali je procenat onih koji se mogu odupreti dobro proračunatoj i izvedenoj agresiji na samovolju malog čoveka. Da nije tako, svet bi bio mnogo mirnije i dosadnije mesto. Stoga nema razloga ni da se štosate u glavu jer ste namagarčeni, a ni da se preterano busate u grudi misleći da ste imuni na ovu vrstu mind control propagande.

Svi će se složiti da je jedan od najvećih i najuspešnijih projekata opijanja čitave nacije doveo i do izbijanja Drugog svetskog rata, holokausta i svih ostalih grozota. Ko nije bio tamo, u to vreme – a malo ko od nas danas jeste – neka ne osuđuje preterano nemački narod za naivnost i povodljivost. Protiv njih je bila uperena propagandna mašinerija jača od njih samih. Uostalom, kao što je više puta rečeno, prva zemlja koju su nacisti porobili je bila Nemačka.

No, direktna propaganda je fer-plej, direktan udarac na nečiji intelekt i moralnost, ali moguće je odbraniti se od njega. Čak i vernost određenoj ideologiji, pa i kada je reč o nacionalsocijalizmu, je stvar stava i nečijeg gledišta. Princeza Stefani fon Hohenlohe nikad nije negirala svoju bliskost sa Adolfom Hitlerom. Umrla je u Ženevi u osamdesetoj godini života. Leni Rifenštal je odigrala značajnu ulogu u propagandnoj mašineriji Rajha, posebno svojim Trijumfom volje. Nakon rata se bavila fotografijom, naročito narodom Nuba, podvodnom fotografijom i dugim životom. Umrla je sa navršene 101 godine. Nije negirala prijateljstvo sa Hitlerom, a njeni retki pokušaji distanciranja od nacionalsocijalističke ideologije su šturi i opskurni, čak i u autobiografiji koju je objavila dugo nakon rata.

Daleko bizarnija pojava je pranje biografije u bilo kom obliku. Nasedanje na indoktrinaciju a potom spiranje krvi, ili u najmanju ruku blata, grozničavim gestovima poput ribe na suvom. Gotfrid Ben, pesnik, lekar i akademik se naširoko pravdao kako je uvideo svoje greške, te kako je pristupio vojsci kao lekar da se posveti spasavanju života, pesmama i distanciranju od nacizma. Taj užareni kamen ideologije mu nije smetao kada je radijski razapeo Klausa Mana povodom odgovora na pismo koje je ovaj uputio kao intelektualac u imigraciji. Ali je naširoko prao biografiju u Dvostrukom životu (Doppelleben) 1950. godine.

Hansi, the girl who loved the swastika je delo koje ide korak dalje od Dvostrukog života. Strip je nastao prema životu Marije Ane Hiršman, učiteljice do kolena upletene u događaje iz Drugog svetskog rata, a koja se nakon pada Rajha dočepala Američke teritorije, a potom i Amerike, gde je ostatak života provela kao učiteljica. Al Hartli je adaptirao njenu životnu priču u strip za izdavačku kuću Spire Christian comics, i tako je svet bogatiji za Hansi, the girl who loved swastika, knjižicu od 36 strana neopisivih klišea.

Priča počinje u septembru 1938. godine, Hansinim prvim susretom sa simbolom svastike na zastavama koje se vijore oko nje, a koju opisuje kao veoma čudan krst. Prvi susret sa svastikom 1938. godine? Hansi, apsolutni stereotip mlade arijevske devojke – plava kosa, plave oči – vrtoglavom brzinom usvaja ideologiju nacionalsocijalizma i rado odlazi u internat za devojke u Pragu. Bibliju ubrzo potiskuje Mein Kampf, sliku Isusa kao Jevreja još brže potiskuje slika Hitlera kao mesije. Sve je to u redu, propaganda je, kao što smo rekli, moćno oružje. Ali, već do pete strane stripa možemo ozbiljno da sumnjamo u intelektualno rasuđivanje nove mlade nade nacizma – Hansi, koja se euforično gađa sa bizarnim floskulama tipa: “Mi smo ništa… Rajh je sve!” (Odgovor uz osmeh vojniku koji se žali kako je izgubio ideale kada mu je granata oduzela vid na Istočnom frontu.) Bravo Hansi!

Večito nasmejana, vedra, i potpuno nesvesna svog okruženja, Hansi pokazuje i svoje prve izlive besa pri kraju rata, kada gnevno mašući pesnicom Bibliju naziva prevaziđenom. “Ona je za kukavice i slabiće!” Kukavice i slabiće velikim masnim slovima. Bravo Hansi!

Toliko klišeizirano prikazivanje nacionalsocijalizma i okruženja majnkampfovske euforije nije pošlo za rukom ni gorepomenutoj Leni Rifenštal. Ali, Al Hartli je drugačijeg kova.

No, tu nije kraj. Hansi, nakon pogubnog pada Rajha, pada u ruke crvene zveri – Rusima. Podsetimo se, 1976. je godina, komunizam, crveno zlo, i dalje pruža pipke širom sveta, a Al Hartli je u to vreme bio preporođeni hrišćanin. Dok je slika nacizma, iako izopačena i zla (a kakva bi bila?), oslikana jarkim bojama uz večito vijorenje zastava sa svastikom, Rusi su prikazani, u nedostatku bolje reči – devijantno. Prisilni rad u logoru za zarobljenike, neprestana silovanja noću, blato i bodljikave žice. Hartli u malom broju kadrova prikazuje i više nego što je potrebno.

Prelazimo u drugo poglavlje propagandne mašinerije. Hansi je preživela svoju upitnu prošlost, još nije sagledala sve dubine svoje zaslepljenosti i indoktrinacije, suočila se sa novim “velikim zlom”, i spremna je za iskupljenje. Trnovitim putem se uspinje ka američkoj zoni okupirane Nemačke. Per aspera ad astra. Prvi susret sa osvajačkim narodom polako ruši njene stereotipe, i Hansi konačno spoznaje taj spokojan, opušten i bogobojažjiv narod koji se odaziva na kolektivno ime “Amerikanci”. Sarkazam nije slučajan.

“Nismo mi Rusi! Mi smo Amerikanci… bezbedna si ovde!”

Al Hartli potom traći sledećih dvadeset strana stripa na prikaz vedre opuštenosti koja zadire u sve pore američkog društva, uz blagu dozu hrišćanske kritike prema potrošačkom društvu, hipi pokretu i liberalnim strujama. Veoma blagu.

Hansi postaje učiteljica, poput njenog dopelgangera iz stvarnog života, i ponovo se povezuje sa svojom ljubavi iz domovine – Rudijem, koji joj u život ponovo unosi Bibliju. “Stvar koja joj je dugo vremena nedostajala!” Ostatak stripa nije potrebno prepričavati. Hansi i Rudi se na smenu zaklinju zastavi, citiraju Bibliju, propovedaju reč božiju i komentarišu američki način života i slobodu u novoj domovini sa još većim budalastim oduševljenjem nego što je bilo prikazano u prvoj polovini stripa. Hansi je ponovo našla svoj osmeh.

Dobro, Hansi nije najgori strip koji je ugledao svetlost dana, ali je veoma blizu. I sve to duguje drugom delu, odnosno američkom segmentu. Prosto je neshvatljivo da je Hartli prikazao junakinju koja sa apsolutno istim entuzijazmom prihvata ideje nacizma i američke hrišćanske demokratije, pri čemu se ovo potonje postavlja kao ideal težnji jednog društva. U svetlu nastanka, odnosno političkih činilaca tog doba, kao i ideološkog smera kako izdavača tako i autora, evidentna je želja da se Amerika postavi kao antipod nacionalsocijalizmu i tada aktuelnoj komunističkoj pretnji. Ali, u današnjem svetlu strip deluje bizarno, posebno sekvence Hansinog zaklinjanja američkoj zastavi.

Kada je reč o originalnoj junakinji, Mariji Ani Hiršman, sasvim je jasno da ona sa gorljivim entuzijazmom novopronađenog hrišćanina pokušava da spere ljagu nacističke prošlosti, a da ujedno pokaže lojalnost novoj domovini po principu “veći katolik od rimskog Pape”. A bolje da ne zalazimo u to šta je vodilo Ala Hartlija, koji je pre 1967. godine imao dugu istoriju u Marvelu, koja je sezala čak do Timely comics epohe ove izdavačke kuće. I tako je čovek koji je crtao superheroje, horore i avanture doživeo hrišćanski preokret, nakon čega se okrenuo Archie comics i hrišćanskim stripovima. (Otud i crtež u Hansi neodoljivo podseća na one iz Archie comics) A očigledno i patriotskim. A patriotski zanos, kada se gleda sa strane, izvan “kutije”, uvek deluje paradoksalno naivan – i bljutav.

Hansi, the girl who loved the swastika  je moguće u celini pročitati na sledećem linku (http://www.scribd.com/doc/8487/Hansi-the-Girl-who-Loved-the-Swastika#scribd), ukoliko neko ima živaca i stomak za to. Moja je preporuka da nađete unutrašnji mir i date sve od sebe, kao da pristupate nekom sociološkom projektu. A ako ne uspete… pa, manje-više vam je sve već napisano ovde.

Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović, rođen 1977. godine u Beogradu, diplomirao arheologiju na Filozofskom fakultetu 2003. godine. Saradnik je beogradskog nedeljnika „Vreme“ gde redovno objavljuje tekstove o stripu i strip-kulturi. Dugi niz godina radi kao terapeut sa osobama sa ometenošću, posebno sa autističnim osobama, autor i koautor je brojnih inkluzivnih i terapijskih programa rehabilitacije. Član je ICOM-a. Autor je bloga za promociju, kritiku i istoriju stripa KAIŠEVI.

Pročitajte još na blogu

Stripovi u plamenu

U istoriji devete umetnosti manje poznata epizoda je kampanja protiv stripa kao uzročnika delinkvencije kod mladih, vođena u sad nakon Drugog svetskog rata, kada su stripovi demonstrativno javno spaljivani. Prve

Pročitajte dalje »

Devilman Goa Nagaija

„Devilman“ Goa Nagaija, izlazeći u Kodansha magazinu, namijenjenom prije svega shonen publici (12-16 godina, približno), izvršio je ogroman uticaj na umove i percepciju mladih čitalaca.

Pročitajte dalje »

KORPA

close