Alan Ford - decenije univerzalnog humora

Pogodaka: 514


svet stripa mali logo

Ilijada

DECENIJE UNIVERZALNOG HUMORA


ilijabakic

Ilija Bakić

          Svako od nas ima ličnu istoriju; čine je sitnice i krupnice koje su ga definisale kao ličnost. Ova pojedinačna istorija unekoliko se razlikuje od svih drugih koje se istovremeno dešavaju, no, postoji i veliki broj segmenata koji su isti za čitavu generaciju poteklu na nekom mestu u nekom vremenu. Taj zajednički elemenat, koji je svima prepoznatljiv, nazivaju ’duh vremena’ ili ’profil generacije’. Pošto živimo u dobu posle sloma ’starih, dobrih vremena’ koja su smenila neka druga, ne tako lepa, česta su pozivanja na taj vremensko/generacijski profil ljudi koji su nekada živeli u zajedničkoj a sada u odvojenim državama. Takozvana ’JU nostalgija’ postoji kao fenomen bez obzira da li je to nekome drago ili mrsko. A u toj i takvoj ’JU nostalgija’ ikonografiji značajno mesto zauzima i jedan strip, koji upravo slavi četiri decenije od pojavljivanja na tim JU prostorima – naravno reč je o legendarnom stripu „Alan Ford“.

          Kao i svaka legenda i ova je sastavljana od suvih činjenica i poletne mašte. Onaj ko insistira na faktima izgubiće dosta od ’šmeka’ koji je ovaj strip imao dok je izlazio u sveščicama žutih korica koje su ’kružile’ od ruke do ruke. Naravno, bez faktografije se ne može a ona kaže da su Alana Forda stvorili scenarista pod pseudonimom Maks Bunker (civilnog imana Lućiano Seči, 1939.) i crtač zvan Magnus (iliti Roberto Raviola, 1939-1996.). Prvi broj stripa se pojavio u Italiji 1969.g. i nije naišao na preterano oduševljenje čitalaca pa je na drugu svesku trebalo čekati pola godine. Ipak, upornost se isplatila a popularnost stripa rasla. Doživljaji družine koja se krije u bednoj cvećari na periferiji Njujorka i koja je, u stvari, ’opasna’ Tajna organizacija TNT, dopali su se tadašnjoj mladoj generaciji koja je živela na talasu studentskih nereda i borbe za neki bolji svet a protiv okoštalog imperijalističko-kapitalističkog sistema i njegovih institucija. Kao i u svakoj parodiji koja drži do sebe, i u „Alan Fordu“ sve je pretumbano i stoji naglavačke. Niko od špijuna ne liči na sjajne, besprekorne ’dobre momke’, počev od vođe, prastarog Broja Jedan, u skrpljenim invalidskim kolicima, nosatog i smotanog Boba Rocka (koji je ’pljunuti’ crtač Magnus) i njegovog psa Nosonje (koji je pljunuti gazda), prevejanog prevaranta, engleza Sir Olivera, ’genijalnog’ pronalazača Grunfa, debelog spavalice Šefa i Jeremije, koji boluje od svih mogućih i nemogućih bolesti, do najmlađeg i najupadljivijijeg plavušana Alana Forda (rađenog po liku glumca Pitera O’Tula), koji se tu sasvim slučajno našao, sa svojom zbunjenošću i obaveznom crnom rolkom. Svako od momaka ima svoje lične planove koji ne moraju da su u skladu sa grupnim, svi bi da se izvuku kad god je moguće i da poture nekog drugog da odradi prljave poslove. Ovako neponovljiva ekspertska ekipa kreće, po sistemu krpeža, u smele akcije širom Amerike protiv svakojakih bandita, gangstera, korumpiranih političara i policajaca, bogataša i siromaha, fašista i rasista, seljaka i gradskih tipova. Njihovi metodi su nepouzdani a razultati polovični. Priče vrcaju od dosetki, lokalizama, igri reči i aluzija na popularnu kulturu. Naravno, opasno dobri momci imaju i dežurne klijente - opasne nevaljalce: Superhika, čistača ulica koji se zamalo udavio u alkoholu i od tada krade od siromašnih da bi davao bogatima, fatalnu špijunku Margo, Gumifleksa, Tromba, Velikog Cezara i druge. Kroz priče paradiraju i mnogi sporedni likovi koji su tu da ’začine’ priču, od Inspektora Broka i Generala Rata do samoubice koji nikako da izvrši svoj naum, bez obzira na sav trud i savete koje dobija. Na nivo zaštitnog znaka serije izdigle su se priče Broja Jedan u kojima se priseća svojih dogodovština od biblijskih vremena na ovamo; nezaboravne su i mudrosti koje špijuni obilno serviraju: „Bolje živeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi!“ (Bob Rock), „Halo, Bing! Kako brat? Opet u zatvoru?“ i „Cijena? Prava sitnica!“ (Sir Oliver), „Ja sam odvijeć star, ali poslušaj moj savjet!“ i „Ako kaniš pobijediti, nipošto ne smiješ izgubiti!“ (Broj Jedan). Ne mogu se zaboraviti ni natpisi na Grunfovima majicama: „Bolji je častan bijeg nego nečasna smrt!“, „Tko spava nije budan“, „Tko hoda ne trči“, „Tko lijeti vrijedi, tko ne lijeti ne vrijedi!“ Strip je bio ’upakovan’ u sveske sa po dve slike na stranici. Crtež je karikaturalan sa prepoznatljivim kjaroskuro odnosom svetla i tame. Osim u Italiji „Alan Ford“ je zakratko izlazio u Francuskoj, objavljivan je u Brazilu i Holandiji ali je ubedljivo najpopularniji bio u socijalističkoj Jugoslaviji. Posle 75 epizoda Magnus je svoje mesto prepustio drugim crtačima. Bunker je 1983. oformio svoju izdavačku kuću „Maks Bunker pres“ u koju je preneo „Alana Forda“. Kao kuriozum pomenimo da je krajem 1980-tih po ovom stripu snimljena i crtana serija za video tržište, koja je ostala u granicama italijanskog tržišta. Strip i dalje izlazi, stvaraju ga novi scenaristi i crtači.

          Godine 1970. „Alan Ford“ je osvanuo na trafikama SFR Jugoslavije, u okviru Vjesnikove edicije „Superstrip“, koju je delio sa Čeličnom kandžom, Paukom, Uranelom, Dijabolikom, Narednikom Ajronsajdom. Inicijator objavljivanja i prevodilac bio je tadašnji urednik Nenad Briksi (ljubitelj stripova i krimića, autor serije romana o detektivu Timoti Tečeru); vremenom je Alan Ford zaslužio svoju samostalnu ediciju koja je trajala sve do ratnih 1990-tih, posle kojih je svaka republika-država imala svoje izdanje ovog stripa. Ondašnjem socijalističkom umetničkom savetu izdavača kritika kapitalizma bila je zanimljiva i po volji ali je tokom vremena nekoliko epizoda manje ili više cenzurisano (isecanjem pojedinih sličica ili stranica, brisanjem ili prepravljanjem replika); jedna epizoda je zabranjena - ona u kojoj se pojavljuje i najveći sin naroda i narodnosti, drug Tito u izdanju za koje su nadležni smatrali da nije dovoljno afirmativno. Osim veselih dogodovština, pravi ’štimung’ stripu dao je Briksijev nadahnuti prevod koji spada u vrhunske domete ovog zanata jer je original nadogradio ingenioznim rečeničkim sklopovima i kovanicama. Znalci s prezirom govore o kasnijim prevodima Alana Forda; Briksijev hvatsko-srpski prevod je etalon za Alana Forda, kao što je jedini ’pravi’ prevod Asteriksa onaj iz Marketprintovog „Asteriksovog zabavnika“. Čak i u vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni, u Beogradu je pozorišna predstava „Alan Ford“ igrana na Briksijevom jeziku.

          Za mlade iz 1970-tih, „Alan Ford“ je postao obavezna lektira, znak generacijskog raspoznavanja i identifikacije. Saživljavanje sa ’ružnim, prljavim i (pomalo) zlim’ junacima bilo je gotovo instantno. Polusvet sa ivica velegrada bio je dovoljno provokativan i inspirativan za mlade socijalističke pionire; pitanje je samo da li je ta ljubav cvetala zato što su uživali u štosovima ili su prepoznavali kritiku ’trulog Zapada’; ili su poverovali kako i ’jadni i bedni’ mogu da nađu mesto u tom svetu (nadajući se da će i za njih, ako prebegnu, biti mesta). A možda je ta groteska prepoznata (makar i nesvesno) kao najava ’smutnih vremena’ koja čekaju ove prostore, bačene na milost i nemilost političarima/vojnicima/kapitalistima/bandama svih boja i oznaka? Kako bilo da bilo, vesele TNT zgode i nezgode su čitane i prepričavane, a pojedine replike su ušle u svakodnevni govor. Mladi JU i ex-JU umetnici u svojim delima (rok, strip, literatura) često su davali posvete ovom stripu. Iako nigde u svetu, osim u zemlji nastanka, ovaj strip nije zaživeo, mada je i kvalitet stripa godinama (neminovno) opadao, „Alan Ford“ je bio i ostao kultna pojava na ovim prostorima. Kompleti brojeva „Superstripa“ veoma su traženi, stare epizode se preštampavaju i, što je najinteresantnije, strip je omiljen i među generacijama stasalim u vremenu video-igrica i kompjutera, što samo znači da je tačka uverljivosti, razumevanja i identifkacije u „Alan Fordu“ izdiguta na nivo koji premaša dnevno i bliži se univerzalnom.


svet stripa mali logo

Ilijada


Ilija Bakić

          Ilija Bakić, rođen 1960. u Vršcu, je srpski pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Veliki deo književnog opusa mu je vezan za fantastiku i avangardnu književnost, naročito signalizam. Član je Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i Srpskog književnog društva. Po zanimanju diplomirani pravnik, objavio je više knjiga poezije i proze, među kojima su najpoznatije: Resurekciona seča početnog položaja (1993), Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora – artefakt 1 (1995), Želite li da besplatno letite? – vizuelna poezija sa Zvonkom Sarićem (1997), Koren ključa, naličje ravnodnevice (1999), Filmovi (2008), Prenatalni život (1997), Novi Vavilon (1998), Dole, u Zoni – internet izdanje (2000), Jesen Skupljača (2007), Nastaviće se... (2008). Zastupljen je u antologijama srpske i jugoslovenske fantastike – Tamni vilajet 2, 3 i 4 (1992), (1993), (1996), Nova srpska fantastika (1994) i Fantastična reč (1997). 
Saradnik mnogih eminentnih izdavačkih kuća i periodičnih izdanja u Srbiji i urednik bloga Ilijada.

 © Svet stripa

Prijavite se i ostavite komentar.
Hvala.