Razvojni put Uroša Begovića - slika jedne generacije

Pogodaka: 2106

svet stripa mali logo

Prelistavanje

Piše Miljana Mitranić


*
**

          Uroš Begović rođen je u Beogradu 1984. godine gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je 2010. godine na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta, a u međuvremenu je stekao i stručno zvanje bibliotekara. Stripom se bavi od svoje desete godine. Kao tinejdžer samostalno je, u okviru vlastite edicije „PjeR Comix”, objavio tri strip-fanzina: „Idiotic Park” (1998), „Godziki” (1999), „Pre i posle rata treba ruke prati, nemoj da te zato opominje NATO” (2000) i „Testimony of a Yugoslav Pilot” (2001). Od 2000. godine stripove i ilustracije objavljivao je u nizu domaćih izdanja i učestvovao na brojnim izložbama, a iza sebe ima i jedan strip album za francuskog izdavača „Septieme Choc“ (2009). Osvojio je prvo mesto na strip konkursu „ČAJ… odličan” u Nišu 2004. godine. Skoro deset godina redovno izlaže na SKC-ovom Međunarodnom salonu stripa gde je u više navrata i nagrađivan, kao i na godišnjoj Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu na kojoj je 2010. godine i nagrađen plaketom „Nikola Mitrović Kokan“ kao najbolji mladi ilustrator. Njegov strip "Gule" je proglašen najboljim na konkursu za kratki strip 2011. godine u organizaciji Sveta stripa. Od 2011. godine je član ULUPUDS.

Njegov rad možete pratiti na ovim stranicama:
http://uros-begovic.blogspot.com
http://ubegovic.deviantart.com
http://uros-begovic.tumblr.com

 ***

 

          Stripom se baviš od kako si bio klinac: koliko su oni uticali na tebe, da li su pružali  deci utočište od turobnih devedesetih? Prvi strip koji si sam kupio? Omiljeni junak iz detinjstva? :):

          Meni su u detinjstvu stripovi mnogo značili, a, samim tim, njihov uticaj je bio nemerljiv. Čitao sam mnogo i nekritički – bukvalno sve. Na najranijem uzrastu, osnovnu bazu činili su „Mikijevi zabavnici” i ono što je od stripova u nastavcima objavljivao „Politikin zabavnik”. U godinama pred raspad SFRJ, važna su mi bila i Marvelova/Politikina izdanja „Gospodara svemira”, kao i nekoliko licencnih izdanja „Betmena” koje je štampao zagrebački „Vjesnik”. To je bila moja osnova, štivo koje se dobro primilo. Ta kolekcija nalazila se u vikendici i svakog letnjeg raspusta, godinu za godinom, sam joj se vraćao. Koliko god da su neki od tih stripova bili loši ili na granici kiča, znao sam ih napamet, svaki kadar i repliku. Treba imati u vidu da je to bilo vreme pre interneta i kablovske televizije sa stotinama programa, a leta na selu su umela biti duga i samotna; vreme se prekraćivalo čitanjem.

          Kasnijih godina, kako su sa raspadom SFRJ zamirala redovna izdanja, čitao sam sve što je raznim putevima dospevalo do mojih ruku. Pošto su te devedesete godine zaista bile turobne u finansijskom smislu, dosta sam kasno počeo da raspolažem sopstvenim novcem kako bih samostalno mogao da kupujem stripove. Što, naravno, nije značilo da nisam kukao i vukao za rukav kada bi mi na kiosku neko izdanje privuklo pažnju. To je, s ove distance vidim, imalo i pozitivnih strana – nije sve bilo instant dostupno kao danas, bilo je i neke draži u tom iščekivanju. Kupovina stripa, o igračkama da ne govorim, bila je događaj!

          Tokom prve polovine devedesetih godina, bilo je izdanja koja su se u to krizno vreme trudila da izlaze „redovno” - poput „Ćao almanaha” ili BIGZ-ovog „Balona”. U „Almanahu” sam po prvi put čitao „Alana Forda” koji me je mimoišao u vreme stare Jugoslavije, a mnogo je veću dimenziju dobio u to vreme restrikcija i nestašica, te sam se baš lako identifikovao sa njegovim večito gladnim i promrzlim junacima; u „Balonu” je izlazio crtački i scenaristički fenomenalan strip „Newborn’s Parallel Lines”. Sve su to, u skladu sa situacijom, bila dosta skromna izdanja – loš papir i štampa, ali su mi ostala u dragom sećanju. Kao što rekoh, nije bilo previše izbora – čitao sam sve što mi je slučaj dopuštao i sve je, bez razlike, uticalo na mene. Dobra ilustracija tog neselektivnog čitanja je jedan od mojih mnogobrojnih sačuvanih stripova nastalih u školi na časovima, pod nazivom „Voždovački manijak” - u antikvarijatu JDP-a naleteo sam, po prvi put, na stripove Roberta Kramba. Nismo mogli da verujemo da je uopšte moguće crtati bezobrazne stripove, nikada to nismo videli. I odatle sam primio uticaj – pa je tako nastao i taj moj strip. Naravno, nije bio vulgaran, već komičan, kao i sve što sam crtao kao osnovac, ali to je dobar primer kako je tada svaki pojedinačni strip bio dragocen izvor inspiracije.

          Jednog Božića, u godini potpisivanja Dejtonskog sporazuma, sestra iz Pariza poslala mi je neki veliki godišnjak povezanih strip svezaka „Betmena” u boji, crtanog u stilu animirane serije „Mask of Phantasm”. On je izvršio jak uticaj – akcione scene iz svih mogućih uglova, linije čiste i bez šrafure, boje jasno odeljene, anatomija svedena i definisana. Bio je to prvi uvid u svet dinamičnog, modernog, zapadnog stripa. Bio mi je koristan i za učenje francuskog! Ovo me je sada podsetilo, a umalo da zaboravim možda i najvažniji uticaj: pohađao sam osnovnu školu „Vladislav Ribnikar” koja je poznata kao „francuska” škola – tamo klince muštraju francuski od prvog do osmog razreda i to na prilično visokom nivou, a učilo se iz pravih francuskih izdanja, neretko skupih kao vrag. Sve lekcije u tim knjigama bile su date kroz kolor stripove, i to, mogu reći, prilično dobro nacrtane, recimo nalik stilu „Tin Tina”. I sad zamislite osam godina takvog obrazovanja na stripu! Hteo-ne hteo, mnogo sam naučio o formi stripa - na časovima francuskog! Takva upotreba stripa dosta govori i o mestu koje ova umetnost zauzima u francuskom društvu i kulturi.

          U drugoj polovini devedesetih godina, pojavila su se „Luxorova” izdanja koja su, iako mi danas izgledaju smešna u svojoj pretencioznosti, tada bila neverovatan poduhvat! Na uzrastu od 12-13 godina izuzetno sam voleo „Borce sumraka” i „Generaciju Tesla”; sakupio sam sve brojeve, imao čak i potpisan poster na zidu! To su bili stripovi koje sam već kupovao samostalno, a posebno mi je značilo kada su objavili adaptaciju filma „Izgubljeni svet: Park iz doba Jure”. To sam išao kod kolportera na Slaviji ranom zorom da kupim, istog dana kada se pojavilo.

          Priču o ulozi stripa u mom detinjstvu završio bih oko osmog razreda što se taman podudara i sa odgovorom na pitanje o omiljenom junaku. Godine 1998, prijateljica mi je pozajmila nekih 6 albuma Frankenovog „Gastona”. Ni sam ne znam koliko puta sam ih pročitao. On mi je dugo godina bio omiljeni junak, možda je i danas! Kod Vlade Vesovića, u školi stripa, koju sam tih godina počeo da pohađam, prvi put sam se konačno sreo sa „pravim”, ozbiljnim stripovima. Tu mi je Lobo bio neverovatno moćan lik! Nacrtao bih ga danas kada bih mislio da ima smisla, ali njega su već takvi crtači crtali, da bih se uzalud trudio.

 

 

           Oni koji prate tvoj rad mogu primetiti da imaš dosta fan art radova od kojih je veliki broj posvećen junacima Hari Poter serijala. Otkud ljubav baš prema ovom serijalu? Da li su ti se dopala nedavna re-izdanja ovih knjiga sa drugačijim koricama?  (ne sa originalnim Mary GrandPré ilustracijama)

          Ta se ljubav razvila pod „stare dane”, kada sam već bio punoletan. Čitanje sam otpočeo na nagovor majke jednog mog školskog druga koja me dugo poznaje i koja je ispratila sve moje ludačke faze i opsesije. Ona je tvrdila da su te knjige napisane po mom ukusu i da ću se oduševiti, a ja sam bio izrazito skeptičan, jer me svet veštica i čarobnjaka u tom trenutku uopšte nije zanimao (premda sam prvi film već gledao u bisokopu i bio mi je simpatičan). Polemika se završila time što mi je ona prilikom jedne posete bukvalno donela u kuću četiri do tada objavljena naslova. I tako, budući da su knjige već bile kod mene, počeo sam da ih čitam. Isprva lagano, onako pred spavanje, ali vrlo brzo se to čituckanje počelo oduživati do kasno u noć. Intirgantni zapleti u maniru starih kriminalističkih romana, pitki pripovedački stil klasične engleske proze koji je ličio na Inid Blajton (čiji serijal „Pet prijatelja”, inače, obožavam), humor koji je na momente bio uvrnut i montipajtonovski… sve je to učinilo da sam četiri knjige dovršio u roku od možda dve sedmice - i to uglavnom u maratonskim sesijama, zanemarujući sve ostale aktivnosti. Svet „Harija Potera” – umnogome analogan svetu Lukasovih „Ratova zvezda” - aktivno mi je okupirao stvaralačku maštu oko četiri godine i u tom periodu dosta sam to crtao. Na internetu se može videti samo skorašnji deo tog mog opusa, onaj digitalni, međutim, dok još nisam naučio tu tehniku – a radim digitalno svega pet godina - iscrtao sam mnogo klasičnih ilustracija u tušu ili akvarelu. One nisu na internetu, jer su lošijeg kvaliteta, ali razmišljam da pokrenem možda jednu zasebnu online galeriju koja bi se sastojala od tih starijih radova, jer sam, inače, sačuvao skoro sve svoje bitnije crteže i stripove, počevši od perioda kada mi je bilo 5 godina. To je mnogo debelih fascikli, a jednom godišnje uzmem, pa skeniram sve to, deo po deo. Meni je zanimljivo, možda bude još nekome.

          Što se tiče novih naslovnica, iako sasvim korektne, nisu me oduševile. Prema mom mišljenju, stil Meri Grandpre, koja je ilustrovala američke verzije, bio je idealan za ovaj serijal, a uživao sam i u svim njenim dodatnim interpretacijama van knjiga koje sam sretao (kalendari, propratni materijali). U mnogo slučajeva, njeni stilizovani portreti bitno su uticali na moju vizuelizaciju likova tokom čitanja, a često se dešavalo da su bili bolji i od kasnijih holivudskih.

 

 

          Takođe smo zapazili tvoje „Crow” fan art radove. Tvoje mišljenje o originalnom stripu Džejmsa O'Bara? Šta je ono što ovo delo drži toliko dugo popularnim da stalno pronalazi nove fanove?

          Original sam imao priliku da pročitam dosta kasno, tek sa pojavom interneta. Inače sam, kao verovatno i mnogi, u svet „Vrane” ušao preko čuvene filmske adaptacije koju sam jeseni ’94. gledao u beogradskom bioskopu „Kozara” (o tome planiram da nacrtam i jedan kraći strip, jer je to bilo dosta zanimljivo i, za mene, određujuće iskustvo). Što se izvornog stripa tiče, O’Bar je bez sumnje zauzeo svoje mesto u istoriji ove umetnosti, pa onda neće imati nikakvu težinu, niti notu uvredljivosti, ako, uz dužno poštovanje, kažem kako O’Barov crtački stil nije onaj koji je mom ukusu previše blizak. Anatomski je malo klimav, a linija previše razbarušena; ja kod crno-belog stripa volim jasnu liniju i duboku senku, premda O’Bar sve to veoma dosledno izvodi i uklapa u celinu. Na stranu kako se meni dojmi crtež, bit „Vrane” leži prvenstveno u ideji za zaplet koji je fenomenalan. Mešajući citate iz književnosti i popularne muzike, O’Bar je stvorio lirsku atmosferu koja se poklopila sa neoromantičarskim strujanjima u savremenoj kulturi i to je, verovatno, tajna njegove popularnosti. To je faza kroz koju svi mladi ljudi u jednom momentu prođu. Pored toga, čitaocima je verovatno lako da se identifikuju sa glavnim junakom – kao što je slučaj sa „Betmenom”, još jednim serijalom o maskiranom osvetniku koji nosi status „kulta”. „Vrana” tematizuje nekoliko večitih dilema: pitanja ljubavi, osvete, nasilja kao sredstva za dostizanje pravde… a kao i sva uspešna dela – ne samo u svetu stripa već i šire – mnoga od tih pitanja ostavlja bez jasnog odgovora. Na studijama su nas učili da velika dela uvek radije otvaraju pitanja nego što pružaju odgovore. Takođe, imao sam priliku da čitam serijal „Vrane” koji je 1999. objavio „Image Comics” i ti brojevi su mi se veoma dopali. Autori su pozajmili ponešto od upečatljive ikonografije filma, dok su pritom ostali u mnogome verni originalnom O’Barovom stripu.

          Što se tiče ilustracije koju ste spomenuli, ona je urađena kao omaž drugom delu filma, iako je to prilično slabo ostvarenje. Ipak, posvetio sam mu crtež, prvenstveno jer se u njemu pojavljuje Igi Pop. U vreme kada sam pogledao taj film, bio sam mali i praktično se još nisam zanimao za muziku; znao sam za Igija kao neko ime iz sveta muzike i ništa više od toga. Dosta kasnije sam počeo da otkrivam njegovu diskografiju koja mi i danas dosta znači i inače veoma cenim njegov rad i stavove, a sve je počelo od te upečatljive epizodne uloge. Sa tom ilustracijom sam malo isprobavao teren i svoje sposobnosti; originalni, prvi film koji mi neuporedivo više znači će definitivno dobiti svoju fan-art ilustraciju u budućnosti, samo čekam pravi trenutak, da još malo crtački dorastem tom zahtevnom zadatku.

 

 

          Radiš u biblioteci - da li ti se čini da se popravio odnos biblioteka prema strip izdanjima? Ko najčešeće pozajmljuje stripove iz biblioteka? (deca ili odrasli). Navedi pet (novijih) strip izdanja koje bi preporučio deci?

          Nažalost, zaposlen sam u biblioteci stručnog tipa koja, zbog svoje orijetnacije, inače ne nabavlja stripove. Što se preporuka tiče, čak i danas, kada nam je strip relativno dostupan, izuzetno retko pratim scenu. Naprosto, toliko je izobilje svega, da čovek ne zna odakle da počne. Čitam bukvalno po metodu slučajnog uzorka. U situacijama kada me neko priupita za preporuku, umem da se izvinim objašnjenjem kako „ja crtam stripove, ali ih slabo čitam”. Setim se u tom momentu kako je Džoni Ramon, gitarista Ramonsa, jednom prilikom izjavio „Kada sam počeo da sviram u Ramonsima, prestao sam da slušam sve ostalo”, pa se onda ne osetim baš kao potpuni idiot.

 

 

          Da li postoji neki srpski književni klasik za koji smatraš da bi dobro izgledao u stripu?

          Za klasike nisam siguran; narodne pesme i bajke videli smo već bezbroj puta u stripu - mislim da se kod nas na svakih nekoliko godina pojavi izdavač koji poželi da ustripuje Kraljevića Marka. Uprkos svim očiglednim elementima koje dele, ne bih rekao da književnost dopušta baš adekvatno transponovanje u strip. U tom prebacivanju uvek se nešto gubi. Npr. česte su adaptacije „Guliverovih putovanja” u strip, pri čemu se uvek potencira maštoviti aspekt romana, a zanemaruje britki stil Sviftove cinične proze ili dugi esejistički pasaži koji zapravo nose samu ideju i gorčinu tog, u biti, pesimističnog teksta… I onda takav postupak nužno to delo čini manje vrednim od originala. Nesumnjivo postoje kreativni načini da se taj jaz premosti, a da se ne izvrši banalizacija. Možda je to problem samo romana kao forme, može biti da je drama dosta pogodnija za adapataciju u strip. Kada smo se već dotakli ove problematike, ja sam na ovom polju imao jedno „bolno”, ali, iz današnje perspektive, simpatično iskustvo. Kada je 1997. godine objavljen prevod Krajtonovog romana „Izgubljeni svet”, pročitao sam ga u jednom dahu. Iako je Spilbergov film bio solidan, nije imao ama baš nikakve veze sa romanom. To me je šokiralo, jer sam u bioskop otišao sa vrlo jasnom idejom šta ću videti – koje likove, koje scene, koje dijaloge – direktno prenete iz knjige. U mom naivnom dečijem shvatanju, reditelj pri adapatciji romana nije imao izgovora da se izvornog materijala ne drži „kao pijan plota”. Nezadovoljan time, ja sam celo prvo polugodište osmog razreda proveo crtajući vernu strip-adapataciju Krajtonove knjige. Nacrtao sam preko 20 tabli u crnom tušu sa sitno ispisanim, zgusnutim tekstom, pre nego što me je napustio entuzijazam. Moj problem je bio u tome što sam smatrao apsolutno uvredljivim da kasapim Krajtonove opise i dijaloge. Adaptirao sam prvih 20-ak strana romana, doslovno. Ostalo mi je njih oko 300 kada sam digao ruke. Nisam bio ni blizu pojavljivanja prvog dinosaurusa.

 

 

            Gde nalaziš inspiraciju? Ko su ti uzori?

          Kada radim na stripu, uglavnom inspiraciju nalazim u ličnom iskustvu: ilustrujem neku pričicu iz prošlosti, nešto što mi se dogodilo, što je istinito, a ima obrt. Kada planiram ilustraciju, to je gotovo uvek „fan art” i tada inspiracija dolazi iz rada drugih koji na mene izvrši snažan uticaj. Prvenstveno, to su film i muzika, a potom književnost i, tek retko, video-igre. Među njima postoji nekoliko večito inspirativnih tema kojima se ciklično vraćam i koje imam utisak da ću obrađivati sve dok budem bio u stanju da držim olovku. Ipak, posedujem jednu nesrećnu osobinu, a to je da me lako zanesu ti primljeni sadržaji, te da sam tokom godine neprekidno u iskušenju da odmah sednem i crtam ono što u datom momentu slušam, čitam ili pratim. To se vidi kroz moj portfolio, tačno šta me je kad fasciniralo, pa mu on, ustvari, dođe i kao neka vrsta dnevnika u slikama. Tako, npr. kada slušam neki bend ili album specifičnog stila lako mi se javi poriv da ilustrujem tekstove pojedinih pesama (što sam nekoliko puta i uradio sa Ramones-ima) ili da ilustrujem pojedine scene iz romana ili – najgora/najzahtevnija varijanta – nacrtam sve likove nekog filma ili serije. Najsvežiji je primer američke serije „The Walking Dead” koju sam počeo da pratim prošle godine i u koju sam se u jednom momentu toliko uneo da sam počeo da crtam portrete svih likova iz prve tri sezone - što je iracionalan potez, jer sam tako, umesto da završavam prethodno započete stripove i ilustracije, otvorio sebi nov (i to veoma obiman) posao. Budući da sam uporan crtač, ja uglavnom i završim sve što započnem, ali zbog te sklonosti ka razgranavanju projekata i paralelnom radu, onda kod mene konačna realizacija svega traje neprihvatljivo dugo. U stanju sam da jednu ilustraciju „gnjavim” i preko godinu dana. U jednom momentu sam doveo sebe u situaciju da sam imao previše započetih projekata u „radnoj fascikli”. Morao sam da se disciplinujem. Sada paralelno radim na manje od pet stvari istovremeno, što je, za moje standarde, pomak.

          Što se uzora tiče, nekoliko godina u formativnom periodu glavni uzor mi je bio veliki Andre Franken, crtač „Spirua” i „Gastona”. I danas ga smatram bitnim uzorom, iako se to možda ne vidi u mom trenutnom stilu. Rekao bih da je Frankenov pečat opstao kroz moju sadašnju privrženost detaljima i sakupljanju referensne građe - što je bila odlika tih temeljnih, starih majstora. Elem, jedno vreme sam baš bestdino podražavao njegov stil, sada me je malo i sramota; kako sam rastao, menjao se i stil, potpadao sam pod razne uticaje (u srednjoj školi bila je to alternativa, stil Nikole Vitkovića koji je u to vreme izdavao genijalne fanzine pod etiketom „Phantom Worx”), a jedno vreme tokom studija sam se potpuno isključio i ništa živo me nije zanimalo, pa sam bio i bez uticaja, što je bilo zanimljivo. Poslednjih desetak godina uglavnom sam pratio rad nekoliko američkih crtača koji rade za „Dark Horse” (ne mogu da se setim imena, ali umem da prepoznam stil), stripove koje je crtao Umberto Ramos, ilustracije španskog crtača Havijera Burgosa koji radi dizajn za „Angry Birds”, kao i čitavu jednu plejadu izuzetnih autora aktivnih na crtačkim društvenim mrežama. Generalno, privlači me sve što je solidnih volumena i jasnih linija i “vuče” na animaciju – iako, paradoksalno, sama animacija me ni najmanje ne zanima.

 

 

           Koliko je internet promenio komunikaciju između čitalaca i stripadžija i da li ćeš od sada nastaviti da sve radiš digitalno ili bi se ponekad vratio klasičnim tehnikama ?

          U mnogome je promenio. Računar i pristup internetu dobio sam sa 14 godina, a već moji prvi fanzini bili su promovisani putem newsletter-a Strip vesti” Zlatka Milenkovića koji je jednom nedeljno stizao u inbox. To je bio veliki napredak u odnosu na rad crtača par godina ranije: pre toga su komunikacija, razmena fanzina i dogovori o saradnji išli klasičnom poštom – što je imalo svog šarma, ali internet je sve učinio bržim i globalnim. Odjednom su i međunarodni konkursi postali dostupniji i ja sam to, kao mlad autor, tada baš koristio. Danas je komunikacija između ljubitelja i autora mnogo neposrednija, danas crtač većinu ljudi sa kojima komunicira ili sarađuje nikada ni ne upozna. Ja sam svoju prvu galeriju na internet postavio 2009. godine i do sada, ako znamo kakva ume da bude kultura internet korisnika, nisam imao nijedno loše iskustvo (ustvari, dobio sam jedan hate” komentar na Popboksu” povodom samostalne izložbe, ali računam da ko nije zaslužio negativan komentar na Popboksu” kao da nije ništa radio :): ). Dobijam reakcije sa svih strana sveta i trudim se da svakome odgovorim. Nedavno mi se javio i jedan fan iz Latinske Amerike sa fotografijama tetovaže Ramonsa koju je uradio prema mojoj ilustraciji!

          Što se tiče preferirane tehnike rada, definitivno ću nastaviti da radim digitalno! Iako, istini za volju, ja radim kombinovano. Sve i dalje crtam tradicionalno – podjednako iz razloga što mi je rad olovkom omiljeni deo procesa, kao i iz razloga jer mi je crtanje pomoću grafičke table izuzetno neprirodno. Dakle, ja digitalno samo kolorišem i to često doživljavam kao postprodukciju”, a ne kao samo crtanje”. Budući da sam dosta nesiguran autor, sklon sam promenama koje samo digitalni rad dopušta. Nemam formalno umetničko obrazovanje i ne poznajem teoriju boja, te uvek tokom rada moram da eksperimentišem sa bojama pozadine i elemenata ilustracije koje, takođe, neretko rotiram i premeštam… Ta vrsta korekcije u klasičnoj tehnici nije moguća zbog čega tradicionalne autore više cenim. Inače sam veoma voleo tehniku akvarel ilustracije, rad četkicom je neverovatno smirujuć, ali, budući da često grešim, digitalni rad mi je doneo blagoslovenu opciju undo”. Danas vrlo retko primenjujem akvarel, gotovo isključivo kada izrađujem nekome unikatni poklon.

 

 

           Na koje svoje strip ostvarenje/izlaganje si najponosniji ? Projekat iz snova? :):

          Još uvek mi je srcu najdraži strip-fanzin „Pre i posle rata treba ruke prati, nemoj da te zato opominje NATO” koji sam priredio u periodu nakon bombardovanja kada mi je bilo oko 16 godina. On je na tridesetak stranica objedinio stripove i ilustracije nastale u tom periodu i, budući najintimniji iskaz koji sam do tada pružio, ostao mi je i najdraži. U tom periodu prolazio sam kroz jednu od gorepomenutih drastičnijih stilskih promena – od francusko-belgijskog stila ka alternativi – i drago mi je što je taj pomak ostao „zabeležen”. Ja sam, inače, veoma samokritičan i retko sam u potpunosti zadovoljan svojim radovima. Stoga sam u stanju da potrošim mnogo radnih časova i živaca dok ne „isteram” zamisao. U tom smislu, od novijih ostvarenja koja su na internetu, najsrećniji sam kako je ispala ilustracija za Spilbergovu verziju „Rata svetova”, jer je bila neplanirana, stalno je proširivana, a mnogo sam detaljisao na njoj. Što se novijih stripova tiče, mnogo sam truda i vremena uložio u kratki strip „Urke vazduhoplovac” koji predstavlja stilsku liniju koju bih želeo da pratim i u narednim stripovima. Trenutno radim i na jednoj veoma detaljnoj ilustraciji za video-igru „Jurassic Park: Trespasser” i mislim da će ona, ako je dovršim kako sam zamislio, biti delo kojim ću biti najzadovoljniji u narednom periodu.

          Što se tiče drugog dela pitanja, projekta iz snova, već duže vreme imam ideju da počnem rad na jednoj vrsti strip-opusa čiji je radni naziv „Život i (zlo)dela Glupog Dečka” (Glupi Dečko je moj alter-ego nastao pre petnaestak godina kada sam nacrtao jedan kratak strip, a nisam mogao da smislim kul ime za junaka). Bili bi to kratki stripovi koji bi ilustrovali neke dogodovštine koje su mi se desile ili opisali moje prve susrete sa određenim prelomnim pop-kulturnim fenomenima (recimo, prvi susret sa nekim filmom). Budući da nisam od onih autora koji imaju dovoljno kreativne moći da izmaštaju neke potpuno nove i fantastične svetove, odlučio sam se da oslikam jedini svet koji umem – svoj unutrašnji. Svi stripovi bi bili urađeni u ujednačenom stilu i povezani nekim (hronološkim) okvirom tako da bi odavali utisak koherentnosti i celine, nešto kao skromna Balzakova „Ljudska komedija” u stripu, smeštena u Beograd krajem XX veka. Bez prevelikih umetničkih pretenzija, naravno. Mnogo volim detalje svuda po tablama, pa već godinama sakupljam veliku količinu referensne građe kako bi se kroz pozadine, arhitekturu, modu i druge pojedinosti prikazao Beograd kroz poslednje dve decenije. Bila bi to polu-autobiografija u stripu sa konačnim ciljem da, između redova, tekstom i crtežom ispriča ponešto o vremenu i društvu u kojem je moja generacija stasala. Nisam siguran koliko će to štivo biti zanimljivo široj ili mlađoj publici, ali to je projekat na kojem bih voleo da radim narednih godina. Imam kompletnu viziju kako bih voleo da izgleda, od uvodnih napomena, preko samih stripova, do konačnog dizajna - jedini problem je hronični nedostatak vremena i, vrlo verovatno, moja preterana pedantnost.


svet stripa mali logo

Prelistavanje

Pročitajte još:

Miljana Mitranić
Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

© Svet stripa

 

Prijavite se i ostavite komentar.
Hvala.