E, pa, da odužim i poslednji dug koga sam svestan i osvrnem se na Dead Man Logan, poslednji (značajniji) strip vezan za X-Men franšizu iz pre-Hickman perioda o kome nisam ništa napisao.
Dead Man Logan je samo završnica, eksplozivno finale serijala Old Man Logan i koji je bio Marvelov način da i posle Wolverinea ima Wolverinea. Dakle, posle smrti „pravog“ Wolverinea, te prekomponovanja čitavog Marvelovog multiverzuma (od strane – opet – Jonathana Hickmana, a kroz Secret Wars), Marvel je odmah prekršio pravila koja samo što je uspostavio, a vezana za novi raspored multiverzalnih realnosti i doveo „staračku“ verziju Wolverinea iz paralelne realnosti kreirane od strane Marka Millara još 2008. godine u „glavni“ Marvelov univerzum. Zašto? Pa, Wolverine je još od osamdesetih godina jedan od najpopularnijih Marvelovih likova sa velikim brojem istovremenih solo i timskih serijala u poslednjoj deceniji i mada je njegova smrt u Death of Wolverine, 2014. godine svakako bila dobar PR momenat za Marvel, nije bilo preterano realno misliti da će se firma odreći tako jakog brenda na duže vreme. Marvelu je trebalo pola decenije da Wolverinea odistinski oživi, a taj su luksuz sebi mogli da priušte zahvaljujući između ostalog Old Man Logan serijalu započetom od strane Jeffa Lemirea a preuzetom i završenom od strane Eda Brissona.
Brisson je, naravno, pisao i dvanaestodelni Dead Man Logan i mada je ovo, tehnički gledano, bespotrebno predugačka koda za lika koji je tokom nekoliko godina bio samo zamena za mlađu verziju samog sebe i besramno reciklirao motive iz njegove/ svoje mladosti, takođe je i fer reći da je Brisson sa Dead Man Logan obavio sasvim pristojan posao dostojanstvenog prizemljenja ove kosmate letelice i njenog parkiranja u Marvelovu istoriju (do momenta kada nam ponovo zatreba, naravno).
Uopšte, Brisson se poslednjih godina dokazao kao vrlo pouzdan scenarista koji možda ne obara sa nogu nekakvim revolucionarnim idejama i nikad-viđenim pripovedačkim tehnikama, ali je u pitanju ekonomičan, dinamičan pripovedač koji je u stanju da priča različitim tonom i glasovima u zavisnosti od situacije. Ovo je zapravo veoma obogatilo Old Man Logan/ Dead Man Logan kombo uzevši u obzir da je lik utemeljen od strane Marka Millara čiji svi likovi u svim stripovima već petnaest godina unazad pričaju isto* a nastavljen od strane Jeffa Lemirea koji je insistirao na tragediji i očaju kao osnovnim definišućim karakteristikama Logana starijeg. Brissonov Old Man Logan jeste bio postomoderna reciklaža klasičnog antagonizma između Wolverinea i Hulka ali Brisson je serijal izvukao iz te neke spirale očaja, spasao ga od pretvaranja u još jedan Wolverine Origins i dao mu malo duha i vazduha.
*Blago komično jedva-preterivanje
Dead Man Logan, uprkos tome što već i naslovom sugeriše da će ovo biti priča o umiranju glavnog lika, zapravo vrlo sigurno nastavlja istom putanjom i štaviše dalje razvija Logana starijeg, dopuštajući mu da još više sazri pod stare dane. Ovo je, zapravo, jedan vrlo lep dodatak Marvelovom kanonu od strane Brissona, prepoznavanje da je Millar sa Old Man Logan cementirao kliše ostarelog antiheroja čiji je umor od života praktično destilovani nihilizam (a koji uprkos tome kreće u jednu poslednju akciju) i otrzanje tom ’80s stereotipu ne bi li se dosegao naredni nivo razvoja lika.
Logan u Dead Man Logan zna da umire, ovo je, uostalom bilo sasvim jasno već u završnici Old Man Logan gde je časna starina morala da posegne za biohemijskim stimulansima kako bi bila dorasla iskušenjima borbe sa najgorim Hulkom u multiverzumu, ali Dead Man Logan zbog toga ne postaje otužna meditacija o ništavilu niti nihilistička orgija nasilja, već iznenađujuće dostojanstvena i zabavna hronika poslednjeg putovanja čoveka koji reflektuje na svoj životni put i pronalazi duhovni mir prihvatajući sve svoje greške i zablude zajedno sa svojim uspesima i bljescima plemenitosti.
Dead Man Logan svoj dvanaestomesečni ciklus izlaženja uspeva da opravda time da su ovo zapravo dve priče. U prvih šest brojeva, naime, Logan, kako rekosmo, sasvim svestan da su mu dani odbrojani, dostiže čistotu vizije koju ta vrsta determinisanosti čoveku može da podari i odlučuje da završi taj neki posao koji je sebi i stavio u zadatak kada je preseljen u ovaj univerzum. Kao što pamtimo, definišući momenat u životu ovog Wolverinea je bio kada je, zaveden Mysteriovom iluzijama, pobio praktično kompletan X-Men i zatim, slomljen saznanjem šta je učinio, nakon neuspelog samoubistva odrekao se identiteta Wolverinea i otišao da živi u provinciji dok je Amerika padala pred superzločincima osokoljenim brisanjem X-Men sa spiska superheroja. Zato je prva priča u Dead Man Logan ona u kojoj će Logan pokušati da pronađe Mysterija i možda završi ono što je započeo pre neku godinu, uklanjajući Mysterija iz istorije i time sprečavajući da se ona ikada desi.
Ovaj zaplet zapravo nastavlja ono što je Jeff Lemire započeo ali ga nikada nije završio i deluje zadovoljavajuće blisko karakteru Logana starijeg. Brisson vešto vodi priču dajući nam Mysterija koji, nagađate, nema ideju o tome da neka njegova budućnost vodi tako radikalnom istorijskom prevratu, ali i ekipu superzločinaca sa B-liste koja je, pročitavši misli iz Loganove glave, rešava da sama pokuša da Mysterija regrutuje (na prilično nasilan način, kad smo već kod toga) i sprovede u delo ideju o korišćenju iluzija kako bi se heroji okrenuli jedni protiv drugih, američko društvo na taj način razorilo, a čime bi savez kriminalaca i nacista isplivao na vrh.
Brisson ovde spretno razvija Millarove tipično prostačke premise i pokazuje na jedan blago satiričan način kako ekipa kriminalnih drugo- i trećepozivaca počinje da sanja o osvajanju sveta oslanjajući se na kempi Spajdermenovog negativca iz srebrnog doba. Mysterio je i u poslednjem Spajdermen filmu imao tu postmodernu kempi komponentu ali Brisson ide dublje u jukstapozicioniranju senzibiliteta šezdesetih (iz kojih dolazi Mysterio) i osamdesetih (kada je Wolverine prvi put dobio sopstveni serijal) i sa velikim uživanjem prikazuje i šaroliku grupu negativaca kao ultimativno nesposobnu da vizualizuje i sprovede grandiozni plan. Osveženje je videti da se scenarista trudi da pokaže kako likovi sa one strane etičke ograde nisu nužno svi isti, identično motivisani ili identično sposobni i ovde dobijamo jednu prijatnu studiju o narcisoidnosti, kontroli impulsa i disciplini na strani negativaca.
S druge strane, Logan u ovu avanturu uleće družeći se sa Hawkeyejem i Globom Hermanom i ovo je takođe osvežavajuć team-up koji elegantno povezuje Millarov originalni Old Man Logan serijal sa recentnijim Brissonovim (pa i Aaronovim) radom u kome je Logan u mlađim mutantima prepoznao neku vrstu sopstvenog legata.
Čitaoci sa stažom će možda biti malo iznenađeni (pa i iritirani?) što se kao glavni negativci ovde pojavljuju Miss Sinister i Sin – dva ženska lika definisana starijim muškim likovima čije su refleksije i mada ni jedna od njih ne ostavlja istorijski snažan utisak, opet je dobro videti ih u priči gde se ne oslanjaju na svoje muške zaštitnike niti stvari rade isključivo da bi ih impresionirale. Takođe, gledati Mysterija koji ima određenu vrstu iskupljujućeg karakternog luka, ali i Wolverinea koji jebe kevu nacistima – neću lagati, ove stvari su prijatne.
Drugih šest epizoda je za nijansu manje zadovoljavajući narativ za mene, prevashodno jer se nikada nisam zagrejao za Millarovu Old Man Logan medmaksovštinu. Brisson vraća Logana u njegovu originalnu vremensku liniju i šalje ga na težak, iskušenjima ispunjen put preko razorene Amerike da, pre nego što poslednji put sklopi oči, još jednom vidi svoju (pokojnu) porodicu i, prezjumabli, i njoj pokaže da je u vremenu koje je proteklo, sazreo i postao je više vredan.
Ponovo, scenarista pažljivo operiše sa motivima iz Wolverineove prošlosti i Millarovog utemeljujućeg OML serijala pa ovde imamo ponovni susret sa Hulkom koga je Logan spasao kao bebu, tu je ekstremno zla verzija Sabretootha, ali i preduzimljiva ćerka Lukea Cagea i Jessice Jones, Dani Cage. No, preovlađujući narativ je onaj o zaokruživanju životne priče, prihvatanju sopstvene starosti i prepoznavanja da je dostojanstveno umiranje bez odricanja od svojih najvrednijih uverenja ono što čoveka na kraju čini čovekom i tako, bez obzira na kanibale, džinovske robote, Daninu transformaciju u Tora (DA!!!) i sav taj spektakl, Dead Man Logan uspeva da kreira jedno dirljivo finale sa muškarcem koji postiže simboličku pobedu i umire na, za superherojske stripove, neuobičajeno dostojanstven način.
Iako su Brissonovo ekonomično vođenje radnje i britki dijalozi u velikoj meri zaslužni za kvalitet Dead Man Logan, moram da priznam da je izbor crtača Mikea Hendersona za ovaj serijal (i činjenica da je, hvala svemu svetom, Henderson, zajedno sa koloristom Nolanom Woodardom uradio svih dvanaest epizoda) bio pun pogodak. Henderson, koga pamtimo po izvrsnom horor serijalu Nailbiter je pre par godina blistao sa Deadpool vs. Old Man Logan, te je ovde vrlo prirodno ušao u likove i radnju i demonstrirao da je majstor. Dead Man Logan je zato besprekorno vizuelno pripovedan strip sa dinamičnom ali čistom akcijom. Hendersonova tela i geometrije prosto ispadaju sa stranice kada čitate, ali on nikada ne upada u vizuelno neprozirne kompozicije kakve neretko dobijamo od crtača kojima je energija glavno oružje (Ramos ili Bachalo, na primer). Verovatno je to i posledica mojih godina, ali strahovito cenim crtače koji se drže pripovedački disciplinovanog pristupa korišćenja pravougaonih, horizontalnih kadrova a da istovremeno u njima umeju da zapale jaku vatru dinamike. Hendersona teško da će iko nazvati eksperimentatorom ili nekakvom avangardom, ali on je fantastično dobar u pozicioniranju kamere, radu „po dubini“, u akciji… Woodardova živa ali ne agresivna paleta takođe ovom stripu udahnjuje energiju koja je lako mogla da mu nedostaje uzevši u obzir da se nastavlja na radove koji su forsirali mračne tonove i opresivnu atmosferu.
Dead Man Logan nije remek-delo ali jeste u pitanju iznenađujuće dostojanstveno i zabavno finale stripa koji je u početku delovao kao samo cinični projekat nastao na nekom od sastanaka između scenarista i marketara. Brisson je njime sasvim potvrdio svoju vrednost za Marvelov X-Office i kvalifikovanost da radi aktuelni New Mutants a Henderson se efektno preporučio za prvu ligu. Mogli smo, rekao bih, i mnogo lošije da prođemo.
Za potrebe teksta korišćeni su kadrovi iz stripa.
Copyright @ Marvel
Written by: Ed Brisson
Art by: Mike Henderson
Komentari čitalaca na portalu:
Priče o Štrumfovima imaju sve što treba da sadrže dela namenjana deci: malo šale, malo zbilje, zapleta i uzbuđenja te, konačno, malo pouke.
Ima nešto u noiru. Dobro, ima nešto i u vesternu, epskoj fantastici, sajberpanku, lepim ženama, palačinkama sa kremom i raznim drugim elementima pop kulture.
Kolekcionar je bizarna ličnost i pojava, ingeniozni sakupljač egzotičnih artefakata, nadljudski sposoban i vešt, neumoljiv u ostvarenju svojih namera. Njegov neodljivi smeh na rubu usana oivičen brkovima, elegantno odelo i
„Plaćenici“ su banda okorelih pljačkaša opremljena lakim oklopnim vozilima ali i slonovima istreniranim za borbu.
